To će mnogima biti sasvim dovoljno da posumnjaju da je Jelašić ostavku podneo iz ličnih razloga. I bez političkih pritisaka. Jer, da je guverner o tome razmišljao zbog ličnih razloga, teško da bi to uspeo da sakrije od najbližih saradnika.

No, čak i da nije bilo političkih pritisaka, a bilo ih je, pogotovo krajem prošle i početkom ove godine, teško bi bilo poverovati da je Jelašić preko noći, tek onako, odlučio da podnese ostavku. Biće da se nešto, ipak, u međuvremenu dogodilo. I da mu je prekipelo.

Prve reakcije pokazale su da ostavku guvernera većina nije očekivala. Oni koji jesu, još ćute.

Ne može se, međutim, reći da je mnogi nisu priželjkivali. Pre svega oni koji su Jelašića optuživali da vodi pogrešnu monetarnu politiku, da je kriv što kurs evra više nije 80 dinara, da kao Piroćanac čuva devizne rezerve i ne dozvoljava da se par milijardi evra iz tog rezervoara „upumpa“ u nelikvidnu privredu…

Teško je poverovati da će i mnogi u Vladi Srbije „pustiti suzu“ i zabrinuti se zbog ostavke guvernera. Mnogima je Jelašić zapravo pre bio trn u oku, uz MMF glavna smetnja za nastavak stare prakse, koja se svodi na to da se troši i ono što nije zarađeno. Pa koliko god da košta.

Nije se, verovatno, mnogima svidelo ni to što je pre samo nekoliko sedmica, na Biznis forumu na Kopaoniku, dok je većina članova Vlade širila optimizam, tvrdeći da je Srbija već izašla iz recesije, ili samo što nije, Jelašić upozoravao da bi Srbiju, ako nastavi da troši mimo gubera, mogao zadesiti „grčki scenario“. Realizam guvernera, koji su mnogi doživljavali kao „nepotrebni pesimizam“, nije se uklapao u sliku „prosperiteta“, koju uporno u javnost pokušavaju da pošalju predstavnici izvršne vlasti.

Pre ili kasnije na videlo će izaći stvarni razlozi zbog kojih je guverner podneo ostavku. Ne sporeći ni mogućnost da se guverner na takav korak odlučio bez ikakvih pritisaka sa strane, utisak je da za pristalice „teorije zavere“ ima suviše mnogo slučajnosti, koje sklopljene u mozaik upućuju na drugačiji zaključak.

Za neke je, naime, ostavka guvernera samo još jedna u nizu potvrda da se bliže izbori. A glasačku mašineriju valja „podmazati“. Tome, naravno, ne ide u prilog relativno restriktivna monetarna politika. Ovde pamćenje traje samo nekoliko dana, pa je u skladu sa tim brzo zaboravljeno da je zahvaljujući baš takvoj politici centralne banke u dobroj meri sprečen kolaps finansijskog sistema i da u Srbiji, za razliku od mnogih drugih zemalja, u jeku krize nije bankrotirala nijedna banka. Većina bankara, kojima „tvrda“ monetarna politika pre izbijanja krize nije išla naruku, naknadno je priznala da je to bilo presudno što je kriza protutnjala bez velikih potresa u njihovim redovima.

Ostavka guvernera poklopila se sa najavom Vlade da će raspisati tender za prodaju 40 odsto kapitala Telekoma Srbija. Sa milijardu-dve evra više u kasi, lakše se diše. I popravlja rejting stranaka vladajuće koalicije.

Konačno, svemu valja dodati i povoljne, dinarske keš-kredite, koje će građani moći da od banaka dobiju uz kamatu od 7,5 i 8,95 odsto godišnje. I da odmah, na drugom šalteru, te iste dinare oroče uz duplo veću kamatu od 15 odsto godišnje. Prema grubim računicama, na taj način svako ko od banke uzme kredit od 300.000 dinara i te pare oroči uz kamatu od 15 odsto, mesečno će dobijati 1.500 dinara više nego što će morati da plaća ratu za kredit. Navali narode, država časti! Uz poček od godinu dana. A, odavno je poznato, da se to baš i ne dešava često. Osim pred izbore.

 

Ipak, ostavku Jelašića treba posmatrati i u širem kontekstu. Nedavno je sličan potez najavljivao i hrvatski guverner Željko Rohatinski. On se navodno na takav korak odlučio posle svađe sa premijerkom Jadrankom Kosor. Javnost u Hrvatskoj je burno reagovala, premijerka je negirala navode o svađi i na kraju je Rohatinski ostao na svom mestu. Uprkos tome ostao je utisak da je bilo nekog sukoba na relaciji Vlada - centralna banka.

Nešto slično dešava se i u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. U Crnoj Gori, u kabinetu premijera Mila Đukanovića ne gledaju baš sa previše blagonaklonosti na poteze guvernera Centralne banke Ljubiše Krgovića. Pre manje od godinu dana, makedonskom guverneru Petru Goševu spreman je „svilen gajtan“, a ni njegov kolega iz Sarajeva, Kemal Kozarić, ne može se pohvaliti da mu je sve potaman. Jelašić je, dakle, samo prvi „povukao nogu“. Ostaje da se vidi hoće li njegovim putem uskoro krenuti još neko od guvernera iz regiona. Ako se to desi, biće to potvrda da ni vlade tih zemalja nisu bile spremne da fiskalnim restrikcijama i smanjenjem javne potrošnje rešavaju suštinske probleme.

Ostavkom Jelašića počela je i procedura za izbor novog guvernera. U nekoj drugoj zemlji ne bi bilo toliko bitno ko će to biti, jer tamo na izvestan način sistem funkcioniše po automatizmu. U Srbiji, međutim, snaga neke institucije još uvek značajno zavisi od snage pojedinca na njenom čelu. Zato ostaje nada da ni budući guverner neće biti „previše kooperativan“ i da neće na svaki „mig“ iz Nemanjine 11 da popušta monetarne dizgine i kada nije vreme za to. I po cenu ostavke.