Da stvar bude još gora nasilje se dešava uz autorizaciju srpske vlasti. Ali, tako to biva kad država poveruje da je najbolji izborni marketing najava borbe protiv huligana, pohapsivši ritualno nekoliko bezumnika koji su učestvovali u ubistvu nesrećnog Brisa Tatona, zažmurivši pri tom na notornu činjenicu da su navijačke grupe postale neka vrsta nevladinih organizacija zadužene za proizvodnju i distribuciju mržnje. I još ponečega, jednako opasnog.

A ako to zna svaki građanin Srbije onda bi to morala da zna i vlast. Zato Dačićeva tvrdnja da su za pištolj na stadionu odgovorni redari, osim što sadrži uvredljivu dozu bezobrazluka, predstavlja oročenu simulaciju koja bi trebalo da nas uveri da ministar zaista radi svoj posao. Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije. Dačić se kloni preeksplicitnih stavova jer bi neko mogao pomisliti da je upravo on po liniji komandovanja odgovoran. Tek potom nizlaznom hijerarhijom, na samom kraju, dolazimo do redara.

Pohapšeni su, da budemo iskreni do kraja i nasilnici iz voza, kojima su samo konji nedostajali, pa da vidimo i to čudo u Srbiji na početku 21. veka – rimejk Pekinpovog vesterna “Divlja horda”. Problem je, međutim, što nasilje ovde nije incident, već organska pojava.

Nosioci raznoraznih ezoterijskih znanja o svemu i svačemu i voljni klijenti zapadnih mentora ispovedaju kako je sve ovo relikt devedesetih i nerazgrađenog Miloševićevog zločinačkog aparata, zaboravljajući pri tome da postpetooktobarska vlast ove godine slavi svojevrstan jubilej – na vlasti su, naime, čitavu deceniju. Dakle, koliko i Milošević. Argument kako je sada, ipak, bolje nego devedesetih predstavlja malu pokvarenu satisfakciju za nedostatak bilo kakvih valjanih rešenja. A to je rđavo, čak i kao simbolički čin.

Nekako paralelno sa nedeljom u kojoj je eksplodiralo nasilje, desila se skupštinska rasprava u kojoj je personalno postalo nevažno ko je koga psovao i vređao, ko je kome pominjao majku, ali je zato ova parada prostakluka postala anticipacija društvene i političke budućnosti. Ovde se, naime, kontinuirano uzgaja generacija političara kojima je nasilje, i verbalno i fizičko neka vrsta garancije da će ih građani dobro razumeti.

Štaviše ta vrsta ponašanja počela je da predstavlja neku vrstu političke inicijacije u kojoj vas niko neće uzimati za ozbiljno ako nekome niste bar opsovali majku. Čitav ovaj decenijski prazilučki rijaliti šou zaogrnut je pričom o domaćinskoj Srbiji čiji je, valjda, najbolji ili bar najupečatljiviji primerak Velimir Ilić. Ovaj petooktobarski dahija, odnedavno kandidat i za predsednika kinološkog društa koji već godinama ne uspeva da obuzda svoj “patrijarhalni temperament“, pa svako malo oseti potrebu da nekog išutira, ošamari ili opsuje.

Za njegovo dobro, razume se, dodeljujući sebi ulogu strogog, ali pravednog oca. I tu nema pomoći, jer je Velimir naš čovek, jedan od nas, kako to vole da kažu pripadnici istog kartela, moralnog i zakonskog. I Velimiru to prolazi, bilo da je na vlasti ili u opoziciji. Jer, znaju da bi sutra mogli biti taoci njegovog koalicionog kapaciteta, taman koliko su i danas taoci njegove pameti i naravi.

Problem je, međutim, što vlast ne razume da je ova vrsta nasilja nalik šećernoj bolesti, od nje se ne umire, ali bi zato svaka druga bolest mogla da ima fatalni ishod i da se ne može voditi ozbiljna kampanja protiv nasilja na stadionima, vozovima ili nad nedužnim životinjama, ukoliko se ne krene od siledžijske arogancije političara. U suprotnom svaka administrativna reforma koja nije započeta obračunom sa nasiljem i to od glave, predstavlja izrugivanje zdravom razumu. Uostalom, tako nešto očekuju i građani čiji stepen popizdelosti vlast izgleda ozbiljno testira.

 

Kada bi takve glasove umela da tumači, ista vlast bi znala da uprkos kontrolisanim medijima, ljude koji se u tuđe ime posramljeni javljaju i nude pomoć za osakaćenu kerušu nije ujedinio ni otpor prema vlasti, čak ni osećaj za državu, već nalog elementarne građanske pristojnosti. Kada bi takve glasove umela da tumači, ta ista vlast bi znala da se stvari koje se dešavaju u Srbiji ne rade, posebno ne uz uvredljiva Dačićeva objašnjenja da su oni sa dna hijerarhijske lestvice krivi za pištolj na stadionu. I na kraju, kada bi takve glasove umela da tumači, ta ista vlast bi znala da je borba potiv nasilja i obračun sa kriminalom svake vrste ozbiljan miraz i za Evropu i da se uz takav miraz može tražiti i ono što se danas u Briselu ne dobija.

Umesto toga, vlast poseže za jednkratnim rešenjima koja na građane deluju tek kao blagi sedativi do neke sledeće prilike. Nepostojanje sistema zamenjeno je “kreativnom inspiracijom”, a nedostatak institucija kompenzovan je pozivanjem na tradiciju u kojoj se “uvek nekako snađemo”.

Deset godina nakon pada Miloševićevog režima gusti mrak njegove vlasti trebalo bi da je odavno isečen. Ovako, Srbija kakvu danas vidimo više liči na Arkanov vilajet u kome konce sa onog sveta povlači Milošević svojeručno. I neće tu ništa pomoći, pa makar Dinkić građanima podelio i akcije Googla ili Mrkonjić sagradio autoput pravo do Brisela i Evropske unije.

Pred vlašću i građanima je jednostavan izbor – ili će sklopiti prećutni dogovor o zajedničkoj akciji kojom će upristojiti državu ili bi desetogodišnjica pada Miloševićevog režima mogla da izgleda kao nulti čas istorije. Jednostavno, saznanje da je još jedna decenija nepovratno proćerdana na estradni pluralizam. Ili još gore, saznanje da se ne može živeti u okruženju u kome se jedno nasilje u pravilnim ciklusima zamenjuje drugim.