Ni ruke od mahanja nisu spustili, a već moraju da smisle na koji način da se zaduže za dodatnih 30 milijardi dinara, koliko imaju prostora do novog limita za minus na računu od 140 milijardi. Novo zaduženje značiće i rebalans budžeta krajem godine. Do tada, država će “štancovati” trezorske zapise za zaduživanje na domaćem terenu.

Ministarka finansija Srbije Diana Dragutinović izjavila je da će država forsirati zaduživanje emitovanjem trezorskih zapisa sa rokom dospeća do dve godine.

“Mogućnost finansiranja u osnovi vidim u domaćem dinarskom tržištu, i to pre svega promenom ročnosti državnih hartija od vrednosti, dakle prelaskom sa takozvanih kratkoročnih koje dospevaju za tri, šest ili 12 meseci na one sa rokom dospeća od 18 i 24 meseca“, rekla je ministarka za Ekonom:east.

Prema rečima Dragutinovićeve, u Ministarstvu finansija računaju i na prihode od privatizacije koji će u 2011, kako je istakla, biti značajni. Samo od prodaje Telekoma Dragutinovićeva očekuje 1,5 milijardi evra budžetskog prihoda dok na osnovu pojedinačnih manjih privatizacija računa na dodatnih deset do 20 milijardi dinara.

Ipak, kako kaže, u fokusu će ostati zaduživanje u dinarima i potencijal domaćeg tržišta.

Zbog toga je, kaže ministarka, emitovanje evro-obveznica poslednja mogućnost na koju bi se država oslonila, iako ne isključuje ni tu opciju.

Nema preciznog plana zaduživanja

 

Kako je objavljeno u Službenom glasniku, u junu su planirane dve emisije ukupne vrednosti 12 milijardi dinara. Ove šestomesečne hartije stići će na naplatu u decembru. Osim toga, saznaje Ekonom:east u Upravi za javni dug, još nema preciznog plana zaduživanja države do kraja godine. Na drugoj strani u Upravi za Ekonom:east kažu da do isteka 2010. na naplatu dospeva oko 63,5 milijardi šestomesečnih hartija i 17,7 milijardi jednogodišnjih. To znači da će država morati da se „snađe“ da isplati još 81,2 milijarde dinara duga. Ako se i za ovaj dug emituju hartije trezora, to će praktično značiti da će se obveznicama plaćati obveznice te da investitori mogu da računaju na veću ponudu državnih hartija.

Uprkos tome što je tražnja za najsigurnijom lukom za investitore, državnim obveznicama, veća od ponude što trezorske zapise čini „sigurnom bankom“ za državu, malu nelagodu izazvalo je kolebanje investitora na poslednjoj aukciji u maju kada je prodato tek nešto više od polovine emitovanih hartija. Naviknuti na 100 odsto uspeha, u Ministarstvu finansija ne dižu paniku već nedostatak interesovanja tumače „lošim trenutkom“.

„Emisija je bila u dosta turbulentnom trenutku na finansijskom tržištu. Narodna banka Srbije i program sa MMF-om će stabilizovati tržište“, uverena je Diana Dragutinović.

Ona ipak dodaje da bi nova nestabilnost kursa mogla da ugrozi emitovanje dugoročnih hartija.

Investitori se zamislili

Probijanje „psihološke granice“ od 100 dinara za jedan evro nateralo je investitore da razmisle o isplativosti ulaganja. Primera radi ako je investitor početkom godine uložio u hartije tadašnjih 1.000 evra, odnosno oko 96.000 dinara, njegova investicija danas vredi 930 evra. Na to treba još dodati i činjenicu da je u prvom kvartalu 2009. kamatna stopa na tromesečne zapise iznosila između 15 i 16,5 odsto dok se u prvom kvartalu ove godine država mnogo jeftinije zaduživala na isti period – po kamati od 9,47 do 9,65 odsto.

 

Pitanje je do koje mere će ulagači biti spremni da primire svoj apetit, ako padom referentne kamatne stope kupljene hartije donose sve manje novca, a inicijalni ulog sve manje vredi. Naročito ako se uzme u obzir da, za sada, na srpskom tržištu kapitala samo obveznice devizne štednje imaju deviznu zaštitu.

No, uprkos kursu evra koji muči celu privredu pa smanjuje i atraktivnost državnih zapisa, taktika države da ove instrumente iznosi na tržište “na kašičicu” urodila je plodom. Bankari sa kojima je Ekonom:east razgovarao uvereni su da će glad za sigurnim “papirima” potrajati budući da ih je nedovoljno. Po svemu sudeći, banke, kao dominantni kupci zapisa (sa učešćem u strukturi ulagača i sa više od 80 odsto), nastaviće da ih kupuju.

Zamenik predsednika Izvršnog odbora Raiffeisen banke Zoran Petrović za Ekonom:east kaže da će banke i dalje imati apetit za kupovinom zapisa uprkos tome što se razlika između repo stope i kamate na zapise povećala.

“U ovim okolnostima to je normalno. To odražava percepciju investitora da treba više platiti za rizik”, objašnjava Petrović.

Nepostojanje sekundarnog tržišta odnosno “preprodaje” ovih hartija, na šta se najčešće žale brokeri, Petrović objašnjava činjenicom da i dalje ima više kupaca nego prodavaca. On dodaje da će se interes za razvoj sekundarnog tržišta povećati kada se poveća dinarski dug države u ukupnom dugu i kada zaživi tržište dugoročnih zapisa.

Petrović objašnjava da zapisi ne odvlače novac od privrede budući da su banke, kako kaže, likvidne, već da se taj utisak stvara jer su bilansi preduzeća lošiji pa ih banke sve teže kreditiraju.

 

I direktor sektora finansijskih institucija Komercijalne banke Mihajlo Kosanović uveren je da će u “dogledno vreme” banke nastaviti da kupuju državne hartije. Iako se, kaže Kosanović, zbog kursa već postavlja pitanje isplativosti, on veruje da je već odlukom da emituje zapise sa rokom dospeća od godinu i po, država poslala signal da je u stanju da drži kurs pod kontrolom.

Kosanović procenjuje da vrednost evra “ne bi trebalo” da prekorači 105 dinara do kraja godine, a da zarada banke od ulaganja u zapise zavisi od toga da li su ih kupovale prodajom deviza.

“Zapisi su bankama isplativi jedino ako nisu unele valutni rizik, ako su ih kupovale svojim dinarima”, objašnjava.

Kosanović tvrdi da banke imaju novca i za privredu koja, ipak, trenutno bankarima izgleda ne uliva mnogo poverenja.

“U situaciji kada biraju dužnika između države i privatnog preduzeća banke se brže odlučuju za državu”, kaže sagovornik Ekonom:easta.

To državi otvara siguran put da se na tržištu gladnom nerizičnih investicija zaduži za “svojih” još 30 milijardi dinara. Kad nema boljeg, kupaca ima i za “državnu robu”.