Masovne radničke proteste, po običaju, najavljuju vođe sindikata, obećavajući, kao i uvek, pune trgove i prazne fabrike, što, s obzirom na iskustva iz prethodnih godina, sve više liči na igrokaz o čobaninu koji plaši selo nepostojećim vukom.

Razloga za radničko nezadovoljstvo međutim, ne manjka. Teško je razumeti, ali činjenica da poslednjih godina vlast u Srbiji opstaje, uprkos tome što gotovo da ništa ne radi, zaista je zbunjujuća. Mnogo fanfarizacije retkih konkretnih dela približilo je Srbiju poziciji fenjeraša kad je reč o standardu građana. Nezaposlenost je očajno visoka, plate poražavajuće niske. Ne zato što je „i Albanija bolja“, nego zato što je pravo umeće zadržati malo građanskog dostojanstva s dve ili tri stotine evra mesečno.

Brojna su radnička nezadovoljstva, naročito među zaposlenima u privatnim preduzećima. Mnoga od njih su potpuno opravdana. Nije reč samo o niskim platama i stalnim pretnjama otkazima. Ekonomske nedaće ogolile su prave karaktere privatnika. Gazde se prema zaposlenima ponašaju kao prema firminom vlasništvu. Sramni ugovori s mladim ženama u kojima se one unapred odriču trudnoće dok rade u kompaniji, blanko otkazi, neplaćeni godišnji odmori, „crni“ i „beli“ deo plate, hirovitost nadređenih, uobičajen su folklor srpskog preduzetništva. Pod izgovorom krize, mantra „kome se ne sviđa, neka nađe bolji posao, ako može“ postala je ključna motivaciona rečenica.

Nije onda čudno što radnici svoja nezadovoljstva usmeravaju ka državi i od nje očekuju pomoć. Zanimljivo je, međutim, šta od države očekuju - ne traže zakonsku i institucionalnu zaštitu, nego uhlebljenje. Zaposleni u privatizovanim kompanijama, gotovo po pravilu, žele raskidanje ugovora o privatizaciji i podržavljenje firmi. Oni koji nemaju tu „sreću“ da im je sudbina rešena na aukciji ili tenderu maštaju o državnom poslu i spremni su da za platu iz budžeta plate koliko treba. Rešenje je, dakle, dograbiti se državne službe.

Gotovo da bi neko u svom blaženom neznanju mogao da uzvikne da priželjkuju povratak starog sistema. Maštajući o komunizmu s ljudskim likom, doživeli su kapitalizam sa zverskim. Ne čudi što se najveći broj veterana promena danas deklariše kao protivnik tržišne ekonomije, koju su upoznali u najbrutalnijem obliku. Zato nemaju moralni problem da se nametnu društvu da rešava njihove probleme.

Uz to, država se pokazuje i kao izdašan poslodavac. Glavna bitka protiv MMF-a i drugih zagovornika manjeg trošenja državnog novca vodi se upravo oko plata zaposlenih u državnoj upravi. Državne firme, takođe, poznate su po „dobrim“ primanjima, pri čemu je mogućnost otkaza svedena na minimum. Statistika to potkrepljuje. Kako je objavljeno u Mesečnim analizama i trendovima, najveća prosečna neto zarada od januara do maja ove godine ostvarena je u firmama u državnoj svojini, 38.932 dinara, a najniža u privatnoj svojini, 24.856 dinara.

Odavno stoje primedbe da se država više trudi da upravlja, nego što stvara uslove da drugi upravljaju. Vlada se meša u sve i svašta, stvara paralelne sisteme. S druge strane, malo šta radi da privatnicima olakša život. Radnici, dakle, uspeh protesta više vide u tome da postanu „budžetski korisnici“ nego da nateraju državu da radi svoj posao. Vladi takav odnos, na kratak rok, može da odgovara, ali je teško i zamisliti koliki će račun biti jednom ispostavljen zbog takvog odnosa prema privredi.