Ivan Pernar je medicinski tehničar.

S 25 godina je uspeo da pokrene antivladine proteste širom Hrvatske preko grupe na Facebooku i posvađa sve političke opcije. Vlast optužuje opoziciju da stoji iza Pernara, a opozicija se od njega ograđuje i tvrdi da ne podržava Pernara, već demonstracije u celini.

Slučaj Hrvatska

Malo ko veruje da je zaista Pernar taj koji je uspeo da podstakne ljude da izađu na ulice, a do sad nije obelodanjeno čiji interesi stoje iza cele akcije. Anarhisti, branitelji, levičari, navijači i druge grupacije optužuju ga da je marioneta političkih stranaka, a on tvrdi da se na čelu građanskih protesta našao samo zato što od toga beže stranke, sindikati i ostale organizacije koje bi imale kapaciteta za organizaciju takvih akcija.

“Nikad mi nije palo na pamet da ću postati ozbiljan oponent Vladi. Nameravao sam da odem u inostranstvo, gde su mi bili ponuđeni odlični uslovi za rad u struci. Ali, gledajući kuda ovo vodi, morao sam da uskočim u borbu...”, objasnio je Pernar.

Bilo to tačno ili ne, činjenica je da protesti u Hrvatskoj iz dana u dan poprimaju sve veće dimenzije i polako bacaju u paniku političke elite, o čemu svedoče i sve nervoznije izjave hrvatskih zvaničnika, poput one koju je dala Jadranka Kosor, a koja glasi da će o izborima odlučivati parlament, a ne ulica.

Dug put od Gandija do Facebooka

Pitanje koje je nemoguće ne postaviti jeste da li neka Facebook-revolucija može stići i na Andrićev venac, pred prag predsednika Srbije? Jer, jedna od neporecivih činjenica jeste da je nezadovoljstvo pojedinih slojeva građana Srbije sve veće, o čemu svedoče sve masovniji sindikalni protesti. No, oni do sad nisu poprimili odlike kontinuiranog iskazivanja nezadovoljstva kakvo postoji u Hrvatskoj.

Zasad se pokazalo da građani Srbije i te kako umeju da se organizuju na Facebooku oko ciljeva koji ih zanimaju, kao što je bila akcija podrške Japanu ili libijskom vođi Moameru el Gadafiju.

Srđa Popović, osnivač Otpora, direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju, kaže da je suština u tome da li postoji kritična masa za neke promene i da li u nekom društvu postoji grupa koja radi na organizaciji društvenog pokreta.

„Srbi su vrlo kompjuterski pismeni. Postoji i tehničko znanje i volja da se nešto organizuje, a da li će neko to znanje i volju da upotrebi i s kojim političkim kapacitetom, to treba pitati one koji su u sferi politike. Ne vidim da se to trenutno dešava”, ocenjuje Popović.

Gandiju je trebalo 30 godina da prepešači Indiju i izvede svoju revoluciju. Srbima je bilo potrebno 10 godina Miloševićevih pokušaja i grešaka da bi najzad uspeli da ga svrgnu sa prestola. Gruzini i Ukrajinci su se svojim revolucijama bavili po tri godine. Najsvežijim Tunišanima i Egipćanima bilo je potrebno mesec i po, odnosno 19 dana, da pokrenu svoje revolucije.

Brzo i jeftino

Prema Popovićevim rečima, osnovna prednost društvenih mreža je to što su brze i jeftine, te se kao takve mogu vrlo lako upotrebiti za organizaciju protesta.

“Da biste organizovali protest 1998. bili su vam potrebni priprema, reklama, letak, plakat, a to sve košta ljudi i vremena. Da biste danas organizovali protest preko Facebooka, potrebno vam je 20 minuta, malo znanja na računaru i Internet, odnosno materijalna sredstva koja nisu vredna pomena”, kaže Popović.

Drugi aspekt modernih revolucija je, prema njegovim rečima, to što sredstva koja se koriste, a koja se mogu objediniti terminom „novi mediji”, na znatno lakši i efikasniji način detroniraju, odnosno smanjuju uticaj i moć medija koje koje kontroliše država, nego što je to bio slučaj s revolucijama od pre nekoliko decenija.

„U Egiptu, Iranu, Libiji, državna televizija se koristi kao propagandna mašinerija vladajuće elite koja se brani od oslobodilačkih pokreta. Pri tom se koristi istom zastarelom terminologijom, pa su svi oni koji traže demokratiju i ljudska prava strani plaćenici, narkomani, domaći izdajnici... Međutim, to ništa ne vredi kad preko Interneta možete da gledate live stream Al Džazire. To što vama država preko televizije soli pamet vredi mnogo manje nego u vreme kad smo mi alternativne informacije dobijali preko tanjira, bakarnih žica i radio-stanica koje su emitovane iz podruma”, objašnjava Popović.

Popović, koji je u medijima povezivan sa organizacijom otpora režimu u Egiptu, što je potvrdu dobilo kad su se na egipatskim ulicama pojavile zastave s pesnicom Otpora, komentarišući revolucije u arapskim zemljama kaže da su one pre svega generacijski fenomen, utemeljen na kompjuterskoj pismenosti i matematici velikih brojeva.

„Reč je o mladim društvima, u kojima je prosek godina između 24 i 27. To je veliki broj tinejdžera i potencijalno komjuterski pismenih ljudi. Sve te društvene mreže, koje povezuju arapske spikere, predstavljaju jedno ogromno tržište koje samo u Egiptu i Tunisu broji 100 miliona ljudi”, ocenjuje Popović.

Lenjost bitku ne bije

Možda je jedan od razloga što u Srbiji političko organizovanje preko socijalnih mreža izostaje i taj što je prosek starosti stanovništva 42 godine i što se opasno bližimo granici na kojoj će broj starijih od 75 godina biti veći od broja mlađih od 18. Pri tom se ne možemo baš pohvaliti ni brojem onih koji u Srbiji koriste Internet. Takvih je oko 46 procenata, a većina njih Internet koristi za zabavu, preuzimanje filmova i muzike i uopšte aktivnosti koje su vrlo daleko od bilo kakvog političkog ili društvenog interesno motivisanog angažovanja.

Istok Pavlović, Internet-analitičar portala Trojka.rs, smatra, međutim, da Srbija nije daleko od neke političke akcije organizovane preko Facebooka ili neke druge socijalne mreže.

„Sad odjednom svi dobijaju ideju da organizuju proteste na taj način i sigurno će i u Srbiji uskoro biti organizovan neki takav skup. Pitanje je samo ko će ga prvi organizovati, da li opozicione stranke ili neko nezavisno udruženje građana koje ima veliki uticaj na Internetu. Više verujem da će se desiti ovo drugo, pre svega zato što opozicione partije u Srbiji još nemaju toliku svest o korišćenju Interneta”, kaže Pavlović za Ekonom:east.

Prema njegovoj oceni, na Internetu bi u Srbiji najpre mogli da se okupe takozvani razočarani, proevropski i kosmopolitski orijentisani građani nezadovoljni sadašnjom vlašću i više žele da iskažu svoje nezadovoljstvo nego što imaju ideju za koju bi stranku glasali kao alternativu.

Ono što je, međutim, glavna prepreka takvim akcijama u Srbiji je to što su ljudi isuviše tromi da se pojave na okupljanjima.

„Najbolji pokazatelj za to su događaji na Facebooku. Širom sveta se redovno dešava da na okupljanje dođe mnogo manje ljudi od onog broja koji su kliknuli na dugme „prisustvujem”. Razlozi su različiti, ali mislim da je reč o zanimljivom psihološkom fenomenu, a to je da ljudi u glavi misle da su već otišli onog trenutka kad su kliknuli na potvrdu da će doći i onda prosto zaborave na to”, kaže Pavlović.

Ako je ideja cele akcije dobra, teorijski jedan čovek na Internetu može da okupi 10.000 ljudi bez ikakvog ulaganja i neophodne logistike koja je potrebna prilikom takvih okupljanja.

„Na Internetu je sve lako dostupno, isuviše lako. Ta lakoća je ulenjila mnoge ljude. Većina njih želi da sedi u toplom domu i da sačeka da se pojavi snimak sa dešavanja na Youtubeu koji će potom da komentarišu”, kaže naš sagovornik.

No, priroda Interneta kao medija je takva da nudi velike potencijale za organizovanje. Da li će oni biti iskorišćeni ili ne pitanje je trenutka u kom će ti potencijali biti prepoznati.

“Organizacije treba da se trude da završe što više stvari online. Lakše je skupiti 100.000 potpisa online nego 1.000 na ulici. Mislim da bi se dosta ljudi vrlo rado politički i društveno angažovalo za bilo koju ideju koja im se sviđa sve dok to podrazumeva kliktanje mišem po nekakvim dugmićima”, zaključuje Pavlović.