Odavno u jednoj godini nismo imali dva statistička “skandala”.

Prvo smo učestvovali u višednevnom prepucavanju koliki je zaista bio pad bruto domaćeg proizvoda i koja je metodologija ispravna, a onda je pre nekoliko dana prvi čovek Vlade Srbije i Ministarstva finansija demantovao da je u Srbiji zabeležena rekordna nezaposlenost u regionu, kao i da zaposlenost u poslednja tri meseca raste.

Premijer Cvetković je, kako je prenela štampa, ocenio da su podaci o broju nezaposlenih nepouzdani i naveo da broj nezaposlenih može da se poveća i zbog toga što su ljudi završili školu i prijavili se na biro. Danima se novinarsko-ekonomska čaršija zabavljala saopštenjima i izjavama koje su dolazile iz Ministarstva finansija.

Očekivano, malo ko je javno želeo da se suprotstavi premijeru i dovede u pitanje njegovo tumačenje trendova na tržištu rada. Ostalo je na tome da je premijer u pravu. I jeste, ali ne u potpunosti.

Premijer je bio nezadovoljan medijskim bombama da je Srbija po nivou nezaposlenosti lider u region. Sad je naravno pitanje šta je za koga region. Ako je premijer poredio Srbiju sa Bosnom i Hercegovinom, u kojoj je stopa nezaposlenosti (anketa o radnoj snazi) bila čak 27,2 odsto u 2010, u Crnoj Gori u istom periodu 19,7 odsto, onda je zaista u pravu jer je u Srbiji u oktobru 2010. iznosila 19,2 odsto. Međutim, u još jednom bliskom komšiluku, u Hrvatskoj, iznosila je na kraju marta ove godine 14,7 odsto, dok je u Srbiji bila čak 22,2 odsto.

Podaci statističke kancelarije EU Eurostat za maj ove godine govore da je među zemljama članicama najviša nezaposlenost u Španiji 20,9 odsto, Litvaniji 16,3 odsto i u Letoniji 16,2 odsto. U susednoj Bugarskoj je 11,2 odsto, u kriznoj Grčkoj je dostigla 15 procenata, dok Mađari kubure sa nezaposlenošću od nešto više od 11 odsto.

Tumačenja

 

Traženje utehe u muci drugih je sporedni deo priče. Suština je da vlast optimizam u oporavak tržišta gradi na bledunjavim pozitivnim znakovima kretanja zaposlenosti, a da pri tom u drugi plan stavlja razloge za poražavajuću činjenicu iz međunarodno priznate Ankete o radnoj snazi da svaki peti radno sposoban građanin Srbije u aprilu nije radio. Naime, premijer je istakao da je u martu, aprilu i maju, prvi put od početka ekonomske krize, povećan broj zaposlenih. On to, međutim tvrdi na osnovu jednog drugog istraživanja, takozvanog RAD 1 koje se obavlja tako što pravna lica mesečno šalju kratak izveštaj o broju zaposlenih i kretanju zarada.

Kako je za Ekonom:east objasnio Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku, obuhvat tog istraživanja je otprilike 80 odsto pravnih lica s tim da ne obuhvata mala preduzeća ispod 50 odsto zaposlenih. Istraživanje delimično obuhvata preduzetnike na osnovu poreske evidencije u Poreskoj upravi. Prema tom istraživanju, objašnjava Kovačević, u kriznoj 2009. godini ukupan pad neto zaposlenosti je 50.000, a u 2010. je taj pad upola manji, 25.392. U ovoj godini je zabeležen neto rast od 502 zaposlena. Preciznije, nakon daljeg pada zaposlenosti u januaru ove godine za 263, i za 492 u februaru, u martu imamo plus od 785 zaposlenih više u odnosu na prethodni mesec, u aprilu 184 i maju 288 nova radnika.

Miladin Kovačević nije želeo da komentariše premijerove analize nezaposlenosti već kaže da se na bazi tri meseca ne može formirati očekivanje, već tek na osnovu 30 meseci. „Smem da zaključim da će se do kraja godine taj blagi trend nastaviti, odnosno da je pad zaposlenosti kod pravnih lica zaustavljen“, precizira Kovačević. Koliko će taj rast trajati zavisiće će od ubrzanja fundamentalnih reformi u javnom sektoru i u sistemskoj regulaciji, ističe Kovačević. „I dalje je na delu inercija potrošačkog i može se reći koruptivnog modela ekonomskog rasta. Neće se sama po sebi povećavati zaposlenost. Na duži rok pozitivan trend može da se održi samo uz reforme“, smatra on.

Stojan Stamenković u najnovijim Makroekonomskim analizama i trendovima ocenjuje da blagi rast zaposlenosti u prvom kvartalu “jeste dobar znak, ali ne treba gubiti iz vida da je reč o mesecima u kojima broj zaposlenih uobičajeno raste i zbog angažovanja sezonske radne snage, da bi se pred kraj godine taj broj redukovao”.

Upoređivanje

 

Ekonomisti su saglasni u oceni da podatke o zaposlenosti i nezaposlenosti ne treba selektivno posmatrati, već zajedno. Odnosno, nije samo važno da li raste broj nezaposlenih, već da li se otvaraju i nova radna mesta i da li taj broj prevazilazi broj onih koji ostaju bez posla. U suštini, nema ekonomiste koji će na osnovu tri meseca istraživanja RAD izvesti siguran zaključak.

Pojedini poznavaoci prilika na tržištu rada kažu da podaci RAD nisu pouzdani niti međunarodno uporediv način za praćenje stanja na tržištu rada jer obuhvataju isključivo nepoljoprivrednu formalnu zaposlenost. Odnosno, “ne hvataju” dešavanja na sivom i crnom tržištu, kao i privremenu zaposlenost u Srbiji. U te svrhe je daleko pouzdanija Anketa o radnoj snazi. Prema ovoj anketi koja se radi na uzorku od 8.000 domaćinstava, ne firmi, u odnosu na oktobar 2010. zaposlenost stanovništva radnog uzrasta (15-64 godina) je pala za oko 80.000.

To jeste usporavanje trenda pada zaposlenosti (u prethodne dve godine ukupna zaposlenost je padala tempom od gotovo 200.000 godišnje), ali je daleko od preokreta koji se očekivao ove godine. Ovog aprila, stopa zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta je dotakla novi istorijski minimum od 45,5 odsto, a stopa nezaposlenosti istorijski maksimum od 22,9 odsto (od 1994 od kad se ARS sprovodi). Nezaposlenost je porasla za oko 80.000. Paradoksalno, objašnjava jedan ekonomista, upravo rast stope nezaposlenosti možda može da se smatra najavom oporavka, jer je stopa aktivnosti ostala nepromenjena, tj. čak malo porasla.

Takođe, dugoročna nezaposlenost (duže od jedne godine) čak se malo smanjila. To može da znači da su neki tzv. obeshrabreni neaktivni ljudi koji ne rade, ali i ne traže posao zato što misle da nemaju šanse da ga nađu, sada postali aktivni, tj. prešli u nezaposlene ili one koji traže posao. Iako to nominalno pogoršava pokazatelje tržište rada, to bi suštinski mogao da bude kakav-takav pozitivan znak, jer bi značilo da su barem očekivanja i percepcija onih koji nemaju posao bolja.