„Dosta sam široko investirao. U jednom trenutku sam u portfelju imao skoro 30 hartija. Sad sam to prepolovio. Neke hartije su nelikvidne pa su očuvale svoju vrednost. Imao sam dosta uloženog u finansijski sektor i odatle sam na vreme izašao, tako da sam dobro zaradio“, kaže Goran Krstić, diplomirani prostorni planer i individualni investitor na Beogradskoj berzi.

On dodaje da je, u poslednje vreme, polako počeo ponovo da ulaže na berzu. Kaže da su sad cene hartija toliko niske da je na srednji, a posebno na duži rok, zarada na deonicama profitabilnih firmi zagarantovana.

Krstić je vlasnik srpske filijale nemačke kompanije Kartografija Huber. Tu firmu je „doveo“ u Srbiju nakon što se vratio iz Nemačke gde je boravio 2004. kao stipendista prve generacije Fondacije dr Zoran Đinđić.

Prvo pa „Hemofarm“

Berza i finansije su mu, kaže, uvek bili privlačni. Još dok je bio u srednjoj školi čitao je Financial Times, koji je u kuću donosio njegov otac, tada zaposlen u velikoj jugoslovenskoj spoljnotrgovinskoj kompaniji, koja nažalost nije doživela da bude kotirana na berzi. Ekonomiju, ipak, nije želeo da studira. Kaže da su predavanja sa nekoliko hiljada studenata u amfiteatru, „previše“ za njegov ukus. Sa druge strane, prostorno planiranje mu je odgovaralo, bar kad je reč o tom kriterijumu.

„Na godini nas je bilo manje od tridesetak. Bilo je kao u učionici u školi. Svi profesori su nas dobro poznavali i sa njima smo imali odnos kakav studenti imaju sa profesorima na zapadnim univerzitetima.“

Prvi put je ozbiljno poželeo da trguje na berzi krajem 2003.

„Tad je već počelo da se trguje, ali su bile kotirane samo četiri hartije (ne računajući obveznice stare devizne štednje). Tad sam već razmišljao da bi bilo dobro početi sa investicijama. Jasno je bilo da će i u Srbiji biti isto kao i u drugim državama u regionu u kojima su berze ranije postale atraktivne.

Prva hartija koju je kupio bila je akcija vršačkog Hemofarma.

„Razmišljao sam da akciju Hemofarma kupim na berzi, ali se njom u to vreme trgovalo po metodu kojim su prednost imali veći nalozi i nisam mogao da je kupim. Krupniji nalozi su imali prednost i sitniji investitori, kao što sam bio ja, nisu mogli da ‚prođu’. Cena akcije je tada bila toliko niska da je bilo očigledno da će zarade biti ogromne“, kaže Krstić.

Dupliranje uloga

Nekoliko nedelja kasnije, ipak je uspeo da kupi željene deonice, tokom dokapitalizacije, i to po još boljoj ceni. Novac za prvu investiciju nabavio je prodavši automobil. Nekoliko meseci kasnije, deonice je prodao gotovo duplirajući ulog, i od tog novca otvorio firmu. Virusom berze, ipak, bio je nepovratno zaražen.

Berićetnih godina srpske berze mnogi građani su prodavali stanove ili pozajmljivali novac da bi kupovali akcije. Krstić kaže da je to za njega bilo suviše rizično.

„Da sam to tad uradio, sigurno bih imao veći profit, ali ima i onih koji su to uradili pre godinu ili dve i jako su loše prošli. Toliko rizičnim potezima nisam bio sklon.“

Kaže da profit zavisi od angažovanja.

„Veoma greše oni koji misle da ljudi koji trguju na berzama zarađuju bez rada, i da je to na duži rok neodrživo. Berza zahteva svakodnevno angažovanje. Dnevno sam makar po dva stata pratio šta se dešava, analizirao ponudu i tražnju i poslovne rezultate kompanija. U početku sam hartije birao samo na osnovu ponude i tražnje, a kasnije sam se više posvećivao fundamentalnoj analizi. Nisam imao univerzalnu taktiku za ulazak i izlazak iz neke pozicije. Kompanije za koje sam smatrao da su perspektivne, kupovao sam kao dugoročne investicije. Kad sam kupovao spekulativno, gledao sam da brzo izađem, bez obzira na to koliki profit ostvarim. Uvek sam pravio razliku između spekulacija i dugoročnih investicija. Neke akcije sam smatrao da ne treba da prodajem iako sam posle dva meseca bio ‚dobar’ 100 odsto“, kaže Krstić.

On dodaje da je voleo da deo zarade potroši, a ne da sve reinvestira.

„Neke je toliko povukla atmosfera da su celokupnu zaradu na akcijama reinvestirali. Ja volim od profita da kupim sebi nešto“, kaže Krstić i još dodaje da nije tačno predosetio kad će kriza početi, ali da je, ipak, uspeo da „izađe“ na vreme.

„Iz nekih akcija sam izašao kad su bile na vrhu, ali iz nekih nisam. Kad su cene bile najviše, svi su slutili da su mnoge hartije precenjene i da su cene oko vrha. Tad se videlo da su strani investitori počeli više da prodaju nego da kupuju. Izašao sam iz mnogih hartija kad su cene počele da padaju i kad je postalo jasno da je krenuo negatvni trend. Spasio sam se kod nekih hartija, koje su bile likvidnije. Neke akcije su bile toliko nelikvidne da nisam ni mogao da izađem.“

Slediti svoj osećaj

Do informacija je stizao na razne načine, ali kaže da mu se najviše isplatilo kad je sledio svoj osećaj. Krstić kaže i da je u međuvremenu upisao kurs za investicionog savetnika i da je do sada položio tri ispita. Glasinama, kaže, nikad nije stopostotno verovao, ali ih nije ni potcenjivao.

„Glasine su uvek bile prisutne oko berze. Pojedini portali na kojima se diskutuje mogu da budu korisni, sa njih može svašta da se sazna, ali ima i dosta „navlačenja“. Ko pažljivije prati, može lako da vidi ko ‚potura‘ lažne informacije. Ispostavilo se da sam najbolje prošao trgujući onih hartijama za koje sam imao osećaj da treba da kupujem. Sa druge strane, imao sam ‚promašene‘ investicije u hartije za koje sam dobijao informacije da su dobre investicije. Vremenom sam naučio da na glasine ne treba obraćati mnogo pažnje. Kratkoročno one mogu da donesu profit, ali su uglavnom sve glasine koje kruže plasirane sa nekim ciljem“, kaže Krstić.

On dodaje da misli da će se, nakon, krize sve više trgovati na osnovu analize poslovnih rezultata. Ko se danas oslanja na fundamentalnu analizu, zaključiće da veliki broj akcija treba uzeti, jer su potcenjene.

„Ali kad je ovakav globalni trend, niko ne garantuje da cene neće otići još dole. Mislim da u ovom trenutku fundamenti ne igraju bitnu ulogu. Ali kad se trend bude preokrenuo, sigurno je da će najviše rasti kompanije koje danas iskazuju najbolje rezultate“, kaže Krstić.

On dodaje da je i u prethodnom periodu bilo primetno kad neka kompanija objavi dobre rezultate.

„Kompanije sa dobrim poslovanjem su uvek bile dobra investicija. Naravno, bilo je i obrnutih primera. Na primer, najviše sam zaradio na akciji jedne finansijske institucije koja je imala katastrofalne bilanse. Posmatrao sam ponudu i tražnju i bilo je očigledno da će nešto da se dogodi. Raspitivao sam se kod stručnjaka i svi su mi govorili da su joj bilansi jako loši. Ali, u jednom trenutku je nastala euforija za tim akcijama. Navala je bila tolika da sam tek drugi ili treći dan uspeo da kupim te hartije. Ali sam u roku od dve nedelje na toj hartiji sa katastrofalnim bilansima skoro utrostručio ulog. Ali ako neko želi dugoročno da ulaže, treba da ulaže u transparentne kompanije, a ako je cilj spekulativna investicija, bilansi ne moraju da imaju presudnu ulogu.“

U ovom trenutku, kada ne znamo da li smo na početku, sredini ili kraju globalne finansijske krize, naravno da je svako investiranje rizično, međutim dugoročno posmatrano, sada kada su cene na višedecenijskim minimumima na svetskim berzama i jeste pravi trenutak za kupovinu i na dugi rok biće veoma isplativo, samo je potrebno imati dosta strpljenja. Krstić se drži formule koja se na razvijenim finansijskim tržištima odavno pokazala kao dobra: kupuj kad niko neće, prodaj kad svi žele da kupe.