Tadašnji predsednik Republike Srpske optužen je za genocid i zločine protiv čovečnosti nad muslimanima i Hrvatima i za uzimanje međunarodnih talaca tokom rata u BiH od 1992. do 1995.

Zulić je posvedočio da su srpske vlasti i policija, uz pomoć JNA, u aprilu 1992. počele preuzimanje kontrole nad gradom, oduzimanjem oružja od nesrba i ograničavanjem njihovog kretanja, a da su u maju artiljerijom napadale muslimanske četvrti u Sanskom Mostu i okolna naselja.

Svedok je izjavio da je, krajem maja 1992, njegov tast živ izgoreo u jednoj kući u naselju Mahala, koje je bilo napadnuto granatama. Meštani Mahale zatim su napustili naselje i otišli u Veliku Kladušu.

Zulić je izjavio da je bio uhapšen 18. juna 1992. i s tridesetak muslimana pritvoren u lokalnoj fabrici betona, pod neljudskim uslovima u jednoj garaži. Pritvorenici su, po njegovim rečima, redovno prebijani i ispitivani.

Svedok je ispričao i da je bio očevidac kada su pripadnici srpskih snaga 22. juna 1992. naterali oko 20 pritvorenih da iskopaju sopstvene grobove, posle čega su ih pobili noževima i hicima.

Po rečima Zulića, njega je spasao Nedeljko Rašuo, predsednik opštinskog kriznog štaba, koji je bio na mestu ubistva, a preživela su još dva pritvorenika.

Preostali pritvorenici, među kojima je bio svedok, prebačeni su 7. jula 1992. u logor Manjača, ali je tokom puta usled velike vrućine i žeđi nekoliko njih umrlo.

Zulić je rekao da je u novembru 1992, u okviru razmene zarobljenika, prebačen u Karlovac u Hrvatskoj. Kako je posvedočio, njegova supruga je Sanski Most napustila u decembru te godine, ali je prethodno morala da potpiše izjavu kojom se odrekla sve imovine u korist srpskih vlasti.