Fijasko.

Ova reč najbolje opisuje sve što se dešavalo od onog februarskog mitinga Srpske napredne stranke u Beogradu i najave aprilske „stiropor revolucije“, preko neozbiljne igranke oko otkazivanja pa neotkazivanja iste, gotovo svakodnevnog pomeranja rokova vlastima do kad treba da im jave kad su izbori, te mitinga 16. aprila, štrajka žeđu i glađu Tomislava Nikolića do vesti da će četvrtog dana popodne (utorak 19. april) primiti infuziju.

U nastavku vesti se kaže da nema ništa od prekida štrajka dok „Srbija ne postane normalna država“, da Nikolić ne želi da ubije sebe ali da ovakvo njegovo postupanje treba da se shvati kao post. Tomislavu Nikoliću je teško. Ne dao vam Bog da budete u njegovoj situaciji. Nema nikog mislećeg ko može da kaže da mu je drugačije. Najzad, i hrišćanski je sažaljevati ga.

Kao što reče patrijarh Irinej, nije hrišćanski štrajkovati žeđu i glađu i ubijati svoje telo. Kao što nije ni ljudski ni hrišćanski ako se, ne dao Bog, sve ovo završi kako ne treba, reći (kao Nikolić onomad za Ćuruviju) da nam ga nije žao.

Nimalo nije lako ni porodici kojoj on rizikujući svoj skraćuje i njihov život, narodski rečeno. Ni stranci, ma koliko se činilo, ovakav potez dalekosežno ne može doneti mnogo dobrog. Naprosto, nije politički pametno koristiti izanđale načine borbe. Za vlast. Jer, ovo je, nemalo je onih koji to tvrde, borba za presto, zahtev (ucena) da mu se prepusti vlast. Onako lako kao što su mu prepušteni poslanici čije je mandate, svakako, osvojio i Tomislav Nikolić ali na listi koju je personifikovao Vojislav Šešelj.

Onako poletno kao što je uz medijsko žmurenje i ambasadorsko namigivanje napravio i ojačao stranku. Ovakav potez nije mudar ni zbog toga što ne daje rezultate, evo već četvrti dan ali i zbog toga što se sam Nikolić, ako mu uspe naum, može naći u slično situaciji u kojoj je sad Boris Tadić. Ali, ipak, neuporedivo težoj. Biće, tada, nebrojeno više onih koji će iz racionalnih i mnogo više iracionalnih razloga posegnuti za ovim metodom i ispostaviti zahtev eventualno i Nikoliću, koji će tada imati samo jednu mogućnost. Da im usliši zahteve zbog bremena koje samoizazvano nosi na leđima.

Ulazak u istoriju

Sve je, inače, počelo na Lazarevu subotu (16. aprila) na Novom Beogradu kad je u osam sati ujutru u svom stanu od oko 500.000 evra (kupljenom, doista, na kredit) Tomislav Nikolić počeo da sprovodi u delo ono što je nedelju dana ranije najavio njegov zamenik Aleksandar Vučić. Ta, „ponuda koju vlast neće moći da odbije“ bila je neuzimanje ni vode ni hrane. Taj gest ili žrtvu Nikolić je pet sati kasnije javno saopštio pred oko 60.000 pristalica na mitingu pred Domom Narodne skupštine. „Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu“, rekao je Nikolić okupljenoj masi i sagnuo glavu. „Kad se meni nešto desi neka Boris Tadić raspiše izbore“, dodao je, sad podignute glave i pravog pogleda.

Dakle, na Vrbicu, praznik dece i sećanja na Hristov ulazak u Jerusalim, na dan kad se u crkvu unose mladi vrbovi lastari tek ulistali, Tomislav Nikolić je vlastima (Borisu Tadiću) ispostavio zahtev za izlazak na izbore, kasnije (valjda tako to ide) ulazak u parlament, pa u vladu. Ili bar istoriju, pošto je saopštio da je rešen da „ide do kraja“.

Miting, inače, nije počeo tačno u podne već sa nekih pola sata zakašnjenja jer su se, kako je organizator saopštio, pristalice još okupljale. Zvaničan stav SNS-a je da je bilo više od 100.000 ljudi ali upoređivanje totala sa prethodnog mitinga govori da ih je bilo manje nego petog februara, kad je sve i zakuvano. Naime, tada je lider naprednjaka uputio zahtev vlastima da odrede datum prevremenih izbora i oročio ga do 16. aprila. Tad će, rekao je okupljenima Nikolić, on sesti na stiropor i sačekati one koji požele da mu se pridruže. Namera je bila da sede dok vlast ne kaže kad će biti izbori.

Pokušaj hepeninga

Dan je bio šućmurast. Bilo je sunca ali su i olovni oblaci nadirali. Sat vremena pre zakazanog početka nije bilo kritične mase. Prodavane su pištaljke, vijorile zastave, transparenti su bili ispisani i na engleskom, čuo se prepoznatljivi zvuk vuvuzela a „Toma i Aca“ su zajedno koštali 50 dinara. Ko, eventualno, ne veruje neka pita prodavca bedževa. Pred binom je bilo 50-tak stiropora poređanih na asfaltu, na bini bend iz Novog Bečeja više nego simboličnog naziva: „Dan šesti“.

 

Onda su počele da dolaze kolone iz pravca ulice Kneza Miloša, odozgo od Crkve svetog Marka, dole od pančevačkog mosta pa preko Takovske, Trga Nikole Pašića… Vidljiva je, naime, bila zamisao organizatora da to sve bude lepo, lepršavo, praznik. Ali je falilo „ono nešto“ što kažu Englezi. Naprosto, nije bilo hemije.

Novobečejci su sve vreme svirali. Rok. I slučajnom prolazniku je bilo jasno da to publici ne prija. Bili su kao na komemoraciji, ne dao Bog. Samo je Lale Pavlović pevušio. Cinici bi rekli da je, možda, jedino on znao reči. Kursadžija ovoga puta nije bilo ali je došla Cakana. Kad je Dragica Radosavljević zapevala masa je pokazala živost. Slična slika se ponovila još jedared, eventualno dvaput, kad su mladi obučeni u narodnu nošnju odigrali splet kola. „Nema dolaska na vlast bez ‘armonike“, neko dobaci.

Kažemo, negde oko pola jedan na bini su se pojavili i lideri (dobro, nisu baš svi lideri ali tako se to sad kaže). I, šta su rekli? Paaa, krivo sedi pravo reci, ali ništa novo. Izuzev dve važne stvari. Prva je opisano Nikolićevo obznanjivanje tajne zamisli naprednjaka oko koje se danima pred miting diskutovalo, prognoziralo i gledalo u pasulj. Druga je, još više očekivana, vest šta će to nova naprednjačka vlast konkretno uraditi pobedi li na nezakazanim izborima. „Ekonomija“, prozborila je Milanka Karić. „U tu reč staje naš program“, dodala je, između ostalog Mara.

I to je, uglavnom, sve. Da ne pominjemo Aleksandra Vulina i njegovo ponašanje na bini posle koga je svako kome je do boljitka države poželeo da se ponovo uvedu sistematski pregledi za one koji vrše važne funkcije u državi. Kiša se nećkala, masa stajala ali bez one hemije koja je stvarno falila.

Ponavljamo, želja se videla, ali hepeninga nije bilo. I onda se prešlo na čekanje. Borisa Tadića.

Bend je svirao. I dalje rok. Tadić se nije javljao. Lideri su povremeno prozborili po neku za improvizovanom govornicom dok Nikolić najzad nije uzeo stiropor i seo na ćošak bine. Do i oko njega su posedali i ostali lideri. Tamo pri kraju, paralelno sa bubnjem seo je i Goran Knežević. Miroljub Aranđelović masi poznatiji kao Kemiš se šetkao, glumac Rastko Janković, koji je netom pre govorio stihove počivšeg Brane Crnčevića, se latio sendviča a za njime i svi iz ansambla koji su dobili lanč-paket.

Tadić se i dalje nije oglašavao. Masa je počela da se razilazi ali je jezgro ostalo. Čuli su se, sporadično, povici „Idemo na Dedinje“, dozivanje Velje Ilića (valjda da mahne pristalicama), onda opet nekoliko povika protiv Tadića i aktuelne vlasti. I tako ukrug do nekih pola sedam kad je Tomislav Nikolić ustao, pozvao okupljene da se raziđu (da bi se ponovi sakupili) a Tadića da se oglasi „ako je muško“ i otišao u Dom Narodne skupštine „da se malo odmori“.

Jalovost bez zaštite

E, onda je nastupila trka sa vremenom. Nije bilo nikog ko je ostao ravnodušan ali su se svi podelili u, uslovno rečeno, dve kolone. Jedne koji su imali dodatni razlog da okrive vlast (Borisa Tadića) i one koji su ljudski želeli da Tomislavu Nikoliću bude dobro ali ga politički nikako nisu podržavali. Naprotiv.

Nikolić je postao tema broj jedan. Govorio je da ga ne interesuje, više, Tadić i da bi mu (Tadiću) bilo bolje da se na dan mitinga pojavio sa jednom jabukom. Gotovo 24 sata kasnije Tadić se pojavio u poseti ali praznih džepova. Jabuku nije doneo ali je došao sa molbom da Nikolić prekine štrajk. I posle sastanka političko stanje je ostalo nepromenjeno ali je Nikolićevo zdravstveno pogoršano i prebačen je u bolnicu.

Ustupaka ni na jednoj strani nije bilo. Novinari su javljali kako se drži Nikolić, pravili intervjue, emisije, analize. Ulazili u razloge i motive. Naprednjaci su u ponedeljak organizovali skupove podrške po gradovima u unutrašnjosti i na Andrićevom vencu ispred Predsedništva Srbije. Iako su mediji naklonjeni SNS-u javljali kako se ispred Tadićeve kancelarije okupilo 10.000 ljudi vaš reporter nije prebrojao više od 1.000 okupljenih koji su sporadično palili bele sveće (zbog medijskog mraka), sa sporadičnim pozivima Tadiću da se „ubije i spasi Srbiju“ i ponavljanjem one Nikolićeve floskule (koje se kasnije odrekao) o „Tadiću ustaši“.

I opet bi to bilo sve. Šumadinci bi rekli: jalovo. Sve se nešto hoće, ali je rezultat ništavan.

Jedina dobra vest stigla je iz usta Tomislava Nikolića koji je (utorak 19. april) novinarima saopštio da će nastaviti štrajk ali da će pristati da prima infuziju. Hvala Bogu, preživeće. Tome se nada svako normalan. Posledice po organizam će naravno ostati. Kakve će biti one političke posledice teško je prognozirati. Pogotovu u Srbiji. Ono što je za sad vidljivo jeste da je Tomislav Nikolić (pa i Aleksandar Vučić) skinuo bedž, promenio retoriku, da su mu puna usta Evrope, da ima podršku dobrog dela građana ali da je i dalje na onom nivou stvarne podrške medija i intelektualne javnosti kao kad je pre koju godinu kumovao sa Vojislavom Šešeljem. I bio mu bleda kopija. Kao i sad po pitanju ovog štrajka. S tim što se Šešelju nekako mnogo više verovalo kad kaže da ide na sve ili ništa.

Danas, dve godine kasnije, nema ni Šešeljevu podršku iako ima mnogo više potencijalnih glasača nego što je ovaj ikad imao.

Najzad, Nikoliću i naprednjacima, kao i na mitinzima, u političkom životu još uvek fali „ono nešto“. Od pronalaženja „toga“ zavisiće hoće li se nastaniti, bar, u Nemanjinoj 11 ili će ostati upamćeni kao večiti drugi.