"Nema mira na ovim prostorima dok se ne reše dva nacionalna pitanja, srpsko i albansko.

Uz to, u Srbiji ne može da se reši nijedan problem dok se ne pronađe održivo rešenje za Kosovo i Metohiju. Pritom, naša politika uvek kaska i kada je podela Kosova bila realna opcija, to nije urađeno, jer bi u javnosti to bilo dočekano kao presedan, propraćen optužbama za izdaju", smatra Nebojša Čović. Bivši lider Demokratske alternative i vicepremijer u vladi Zorana Đinđića, sada predsednik FMP Grupe u razgovoru za Ekonom:east ističe da je svojevremeno jedna od ideja bila „entitetska organizacija“ Kosmeta, koja bi uvažila ne samo različitu etničku strukturu stanovništva u pojedinim sredinama, već i srpsku kulturnu baštinu.

„Mi smo se zalagali za takav koncept sve do sredine 2002. kada smo videli da tadašnji specijalni predstavnik, Mihael Štajner, nastoji da od Kosova napravi nezavisnu državu. Onda smo i pokojni premijer Đinđić i ja pokrenuli temu statusa Kosova, jer smo videli da je priča o standardima, koji su uzgred postavljani tako da nisu mogli da se mere, smišljena samo da bi se kupilo vreme dok se ne oforme kosovske institucije. Sve vreme proglašenje nezavisnosti visilo je u vazduhu i mi smo to, od sredine 2001. do septembra 2005. uspeli da sprečimo bar pet puta. I kada smo pokušali da pitanje statusa izguramo u prvi plan, pre standarda, naišli smo na unutrašnje probleme. I tada se kao i sada Kosovo koristilo kao merilo patriotizma, a mislim da je došlo krajnje vreme da se merimo po tome ko šta zna da uradi, jer su nam potrebni živi i pametni građani, koji će promeniti sliku o Srbiji u svetu. I ne mislim tu samo na Hag, već pre svega da iskreno pokažemo da smo za Evropsku uniju, jer nas tamo neće primiti ako vide da samo donosimo probleme“, kaže Čović.

Ako se, kaže on, naši političari „skidaju goli“ na svaki, pa i najmanji pritisak, neće nas ceniti ni oni kojima takvo ponašanje odgovara.

A šta je održivo rešenje za Kosovo, podela, nekakvo razgraničenje, autonomija za Srbe na severu ili prihvatanje faktičkog stanja?

Nebojša Čović: Nemam ništa protiv podele, ako je to u ovom trenutku realno.

A da li je realno?

N. Čović: Podelu ne mogu da dogovore Srbi i Albanci. Oni mogu da budu samo finalna „glazura“, dok je za sporazum o podeli neophodna saglasnost Amerikanaca i Rusa. Samo ako oni to prihvate, takvo rešenje može da bude realno. Iskreno, trenutno Albanci imaju veliku prednost, jer je proglašena nezavisnost, a naši političari se javno svađaju o tome da li je deoba Kosova dobro rešenje ili ne. To se ne radi tako. To je najvažnije pitanje ove države i zato bi oni trebalo da sednu iza zatvorenih vrata i da se dogovore o minimumu ispod koga niko neće ići. U suprotnom će Kosovo ostati država čije bi priznavanje moglo biti isporučeno kao zahtev u nekom novom „disciplinovanju“ Srbije i samo je pitanje kada će se taj prag povećati.

Zašto Mladić nije uhapšen ranije, dok ste vi bili potpredsednik Vlade, jer je opšte uverenje da se on 2001. i 2002. nije ni krio?

N. Čović: To je tačno. Uopšte se nije krio. Ispred njegove kuće su čak dežurali pripadnici Vojske, a kasnije policije. Znam to jer mi je bio komšija, a viđali su ga i ambasadori koji su dolazili kod mene. Niko, međutim, tada nije tražio da uhapsimo Mladića. Haškom tribunalu bilo je bitno da se izruči Slobodan Milošević, a potom Nikola Šainović. Tada je i napravljena greška. Posle 5. oktobra mislim da smo imali prostora da se dogovorimo gde je kraj saradnji sa Hagom. To je trebalo da se svede na pet-šest ključnih ličnosti. To nije urađeno i lestvica je počela da se „diže“, pa će sada ponovo da dođe na dnevni red hapšenje Gorana Hadžića.

Ni mnoge afere još iz perioda vladavine DOS-a nisu rasvetljene. Šta je razlog, nedostatak dokaza ili političke volje da istina izbije na videlo?

N. Čović: Sve su to posledice tranzicije. Smeta mi i medijski linč, kojem su bili izloženi pojedinci i to pre nego što je sud doneo konačnu presudu. Treba sačekati da se postupak završi…

A šta ako se nikada ne završi? Šta je sa aferom u koju je bila uključena tadašnja ministarka Marija Rašeta?

N. Čović: Taj postupak još traje.

Zar to ne traje malo predugo?

N. Čović: To ide na dušu pravosudnih organa, a svako neka zaključi da li tu ima „kočničara“ ili ne.

Kako gledate na povremene napade vlasti na tajkune? Plašite li da bi jednog dana i vi mogli da se nađete na „listi za odstrel“?

N. Čović: Već sam bio na meti, pa me ne bi iznenadilo ako se to ponovi, mada nema razloga za to jer sam iz politike potpuno izašao 2006. i ne planiram da se ponovo politički aktiviram. Nisam, naravno, neoprezan i neozbiljan da kažem nikad, ali nemam više nikakvu strast za politiku. A, da li će me neko u predstojećoj kampanji „potkačiti“ ili neće, tu sam, stojim im na raspolaganju. Problem je, međutim, što smo došli do toga da se u Srbiji tajkunom smatra svako iole sposoban, ko hoće da radi. Nije uopšte bitno da li je neko radio po zakonu ili nije. Pri tome je sasvim moguće da je država bila u funkciji pojedinih ljudi.

I zakoni po kojima je izvršena privatizacija uvek su loši kada se gleda unazad. Niko ne može da kaže da nisu korišćene i neke veze sa političarima, ali Srbija neće moći da ide napred ako se zaustavlja funkcionisanje cele privrede, uz tvrdnje da su svi uspešni biznismeni – lopovi i tajkuni. Bez industrije ne možemo živeti bolje, a iz dana u dan nam padaju i proizvodnja i broj zaposlenih, penzionera ima skoro koliko i zaposlenih…To ne sme da se koristi za stranačka prepucavanja, a u predizbornoj kampanji se daju olaka obećanja i nerealno kratki rokovi, u kojima ovako teški problemi ne mogu da se reše.

Pominjali ste veze sa političarima. Da li je vama politika više pomogla ili odmogla u biznisu?

N. Čović: Politički angažman mi je pomogao da od Proletera, u koji sam došao 1990, napravimo ozbiljnu i zdravu firmu. Ljudski je da pomognete firmi iz koje ste otišli na drugo radno mesto. Bitno je samo da sveo vreme poštujete zakone i pravila ponašanja, a FMP je privatizovan tek kada sam se potpuno povukao iz politike. Mislim da nisu iskreni oni koji tvrde da im političke veze nisu pomogle.

Ko je zaista vlasnik FMP-a i koliki je vaš udeo?

N. Čović: Suvlasnika FMP-a ima oko 300. Svako od njih ima određeni udeo vlasništva, a moj udeo je oko 13 odsto. Nekoliko ljudi ima veći udeo od mene. FMP je potpuno privatizovan javnom ponudom za otkup akcija od tadašnjih akcionara, među kojima je bio i Akcijski fond, a za preuzimanje je isplaćeno oko 6,5 miliona evra. Nikada na FMP nismo gledali kao na dobru lokaciju za stambeno-poslovni kompleks, već smo nastavili i unapredili osnovni biznis i povećali produktivnost.

Zašto je FMP iz otvorenog akcionarskog društva, čijim se akcijama trgovao na berzi, postalo društvo sa ograničenom odgovornošću?

N. Čović: Da bismo sprečili neželjeno preuzimanje fabrike, napravili smo konzorcijum, u kome je bilo oko 2.200 akcionara, koliko nas je na početku ukupno bilo. Kada smo uspeli da se odbranimo, otkupili smo akcije od onih koji su hteli da ih prodaju i formirali društvo sa ograničenom odgovornošću.

Od koga ste se štitili? Ko je hteo da preuze FMP? Neko od velikih tajkuna?

N. Čović: Neću da navodim imena, ali je lista zainteresovanih dosta velika i na njoj su i neki krupni biznismeni.

Da li ste, poput drugih biznismena, i vi ušli u agrar i koliko hektara obrađujete?

N. Čović: FMP oduvek proizvodi limenke za prehrambenu industriju, za pakovanje proizvoda od mesa, voća i povrća. Prodaja praznih limenki se manje isplati, a uz to su se ugasili mnogi prehrambeni kombinati i bilo je prirodno da sami počnemo da punimo naše limenke. FMP nije uspeo da 2007. naplati potraživanja od Prima produkta iz Kikinde i postali smo partneri.

Zamenili ste potraživanja u vlasništvo i sada ste većinski vlasnik fabrike za preradu povrća?

N. Čović: Deo potraživanja smo zamenili za vlasništvo i sa još nekim partnerima postali suvlasnici Prime. Uz to smo investirali u novu opremu i postali veliki proizvođači konzerviranog povrća. Nismo, međutim, poput nekih drugih kupovali hektare. Nažalost nemamo ni kvadratni metar u svom vlasništvu, već godišnje uzimamo u zakup 3-4 hiljade hektara, na kojima sejemo grašak, kukuruz šećerac i boraniju. Sledeća faza je topla prerada voća i ove godine povećaćemo kapacitet hladnjače sa 2.000 na 5.000 tona.

 

Uz sve to izmestili smo FMP sa stare lokacije na Lazarevačkom drumu i fabriku preselili u Železnik. Za tri celine u sastavu nekadašnje Industrije mašina „Ivo Lola Ribar“ platili smo Agenciji za privatizaciju 2,5 miliona evra i uložili još 7,5 miliona i napravili praktično novu fabriku. Na staroj lokaciji planiramo gradnju stambeno-poslovnog prostora, jer nam Urbanistički plan to omogućava. To je ujedno i novi pravac razvoja FMP Grupe.

Hoćete li morati da platite konverziju zbog toga što ćete staru lokaciju koristiti za gradnju stanova i poslovnog prostora?

N. Čović: Ne. Mi smo na obe lokacije uložili ukupno oko 20 miliona evra i to je mnogo više nego što bi trebalo da platimo za konverziju, tako da smo posle procedure koja je trajala oko dve godine oslobođeni plaćanja te naknade. Nismo mi rasturili staru fabriku da bismo došli do placa.

Šta vam najviše smeta i kakvi su danas uslovi poslovanja u Srbiji?

N. Čović: Najviše mi smeta izuzetno velika nelikvidnost. Skoro sve firme su nelikvidne, a banke, iako imaju višak likvidnosti, zbog rizika ne finansiraju određene projekte, a i kada to čine kamate su izuzetno visoke, od 12 do 15, čak i 20 odsto godišnje. Smeta i nedostatak jasne strategije, jer je nivo proizvodnje u Srbiji sada isti kao 1970. Svi veliki sistemi, u tekstilnoj, metalskoj, procesnoj, elektronskoj i drugim industrijama su demontirani i ovde više ne može da se napravi ni pegla, a kamoli televizor ili nešto složenije. To je doprinelo i velikom gubitku radnih mesta, jer njih nema bez proizvodnje.

S druge strane, u Srbiji je šest odsto ljudi sa visokom stručnom spremom, koliko ih je u SAD bilo davne 1917. i uprkos tome ovde 45.000 ljudi sa diplomom ne može da nađe posao. Za vreme Titove SFRJ na jednog penzionera bila su četiri zaposlena, a sada je taj odnos skoro 1:1. Skoro sve smo „zbrisali“, kao da se u ovoj zemlji nikada ništa nije proizvodilo. Ovde su industrija, fabrika i tehnologija zabranjene reči. A Srbija je nekada izvozila i alatne mašine, televizore, frižidere…

Nije li za to kriva i Vlada u kojoj ste bili potpredsednik, jer se u to vreme više insistiralo na razvoju usluga?

N. Čović: Naravno da je kriva. Između ostalog pogrešno smo postavili prioritete privatizacije. Išlo se po sistemu da se prvo proda ono što se najbrže moglo prodati, umesto da se najpre išlo na privatizaciju, naravno uz određene pogodnosti, onoga što se najteže može prodati. Neka fabrika je, na primer, mogla da se proda i za manje para, ali uz obavezu da novi vlasnik u nju investira, obezbedi novu tehnologiju, da ne otpušta radnike i nastavi da se bavi osnovnim biznisom.

Nije urađeno tako i zato smo ostali bez velikih sistema, a bez njihovog „kišobrana“ nema prostora ni za razvoj malih i srednjih preduzeća. Pa, 1990. u industriji je radilo skoro 800.000, a u martu ove godine samo 312.000 zaposlenih. Mi hitno moramo da napravimo nacionalnu tehnološku platformu i odredimo prioritete kojima ćemo se kao zemlja baviti, a to je pre svega proizvodnja i prerada hrane, kako bi se kroz više faze prerade povećala dodata vrednost. Umesto da se izvozi smrznuta malina za jedan evro, ona može da se novim tehnologijama preradi i da kilogram košta i 7-8 puta više.

Nedopustivo je da u Srbiji može da se obrađuje 3,5 miliona hektara, a mi uvozimo hranu. Ako svake godine moram da bijem bitku da bih zakupio dve, tri ili pet hiljada hektara, pod ovakvim ili onakvim uslovima, a vidim da ima skoro 1,5 miliona hektara neobrađene zemlje, onda tu nešto nije u redu. Ne bih imao ništa protiv subvencija, koje se daju stranim investitorima, da oni donose i nove tehnologije, ali to nije uvek slučaj.

Možete li da povučete paralelu između aktuelne i vlade premijera Đinđića?

N. Čović: Drugačija su vremena. Ta vlada je došla na talasu velike energije i mislim da je ona u tom talasu i izgorela. Naša vlada imala je nesreću nad nesrećama, jer je ubijen premijer. Zgazilo nas je i to što DOS nikada nije bio dimenzionisan za vršenje vlasti. Nikada nismo uspeli da celu koncepciju sklopimo do kraja. Svako od tih 17-18 ljudi imao je svoju viziju Srbije. Jedno vreme uspeli smo to da držimo u okviru nekakvog zajedništva, ali su apetiti pojedinaca rasli kako je vreme prolazilo. Neki su u sve ušli po principu „dosta je bilo onih, hajde sad malo mi“.

Da li su posle ispadanja KK Crvena zvezda iz Jadranske lige porasle šanse za fuziju sa FMP-om?

N. Čović: Mi smo potpuno otvoreni za taj pristup, ali mnogo je više onih koji ne žele da se to dogodi od onih koji bi to hteli. U Srbiji sve što je dobro loše prolazi. Nemam razloga da se bilo kome namećem. Naša vrata su širom otvorena. Ako hoće, tu smo. Ako neće, ne moraju, nećemo se svađati i mi ćemo koncept FMP-a nastaviti u skladu sa ekonomskim mogućnostima, mada ovo baš i nisu sretna vremena za sport. Nema više u privredi para koje bi kao ranije mogle da se daju za sport.

Ponudili smo koncept da FMP ne bude više FMP, već da postane Crvena zvezda, koja će da igra Jadransku ligu, da se na nju prenese sva naša infrastruktura, uključujući i tri hale i sve igrače, svih uzrasta i sve to bez ikakve promene vlasničke strukture. Naravno, svi dugovi moraju biti jasno prikazani, sa preciznim rokovima kada se koji deo tih dugova može izmiriti, dok bi se neki „fiktivni“ dugovi morali izbrisati. Taj sistem bi kasnije, u skladu sa novim zakonom o sportu, mogao da preraste u društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo, na istim principima kao Barselona ili Real iz Madrida. Suviše se olako misli da neko može da privatizuje Zvezdu i Partizan.

Nije li možda i to raščišćavanje računa možda smetnja za ovakav koncept?

N. Čović: E onda to već nije moj problem, već onih koji se toga plaše.

Ko se protivi spajanju?

N. Čović: Protivnika očito ima i u političkim i sportskim strukturama. Prvi se plaše da će iza mene stati gomila navijača Crvene zvezde, a kod drugih se radi o čistoj zavisti. Nemojte očekivati da navodim njihova imena, ali ovo su primitivna i bolesna razmišljanja, jer će na taj način Crvena zvezda izgubiti još ono malo vremena koliko joj je preostalo. Ili će joj, kao nacionalnom dobru, koje ne bi trebalo da se privatizuje, država značajno pomoći, ali se više ne može kao nekada dovođenjem pojedinih funkcionera napuniti klupska kasa. To tako ne bi smelo da funkcioniše. Ako već izdvajaju određena sredstva, javna preduzeća bi trebalo da sponzorišu nacionalne saveze. Zašto bi neki poreski obveznik „zvezdaš“ finansirao „Partizan“ i obrnuto.

A gde je tu vaš i interes FMP-a?

N. Čović: FMP će svoj interes ostvariti kroz igrače, u koje je ulagao. Ako smo mi u nekog igrača do spajanja uložili 100 dinara, deo novca od njegovog transfera kasnije pripada FMP-u kao ekonomskom subjektu. Isto važi i za igrače Crvene zvezde, s tim što se u tom slučaju 70 odsto novca od transfera vraća u sistem nove Crvene zvezde, a 30 odsto ide za vraćanje starih dugova.