U naredna tri meseca pojedini proizvođači i dobavljači bi mogli da stave katanac na svoje brave, upozoravaju poznavaoci tržišta. Uzrok bankrota bi, kako kažu, bila nelikvidnost tih firmi. Na udaru bi se, pre svega, mogle da nađu manje kompanije, dok velika preduzeća za sada imaju rezerve keša koje mogu da im produže život.

Proizvođači tvrde da im preti nelikvidnost jer sve teže naplaćuju dugove od trgovinskih lanaca. Prosečni rokovi plaćanja su 90 dana, ali ih trgovci premašuju za još 60, „žale“ se dobavljači.

Sa druge strane, velike trgovine odbijaju da prihvate krivicu za nelikvidnost svojih dobavljača. Oni kažu da su u plaćanju redovni koliko i pre krize.

 

 Miroslav Miletić, direktor konditorske firme Bambi Banat kaže da ne pamti težu situaciju u poslednjih 25 godina, izuzev hiperinflacije tokom devedesetih. On kaže da se svi trude da što više prolongiraju plaćanje, ali i da njegova firma „želeći da zadrži dobre poslovne odnose“ ne naplaćuje kamate. Na taj način, dodaje on, i oni koji potražuju postaju „krivci“ za stanje na tržištu.

„Mislim da smo i jedni i drugi, trgovci i proizvođači, udarili u plafon kad su u pitanju rokovi“, kaže Miletić za Ekonomist magazin.

Pošto novca na tržištu nema, ili je suviše skup, teško je pronaći finansije za nove proizvodne cikluse. Da lanac koji čine proizvođači, dobavljači i trgovine preti da pukne svakog časa, potvrđuje i direktor Polimarka Vojin Starčević koji kaže da među malim trgovcima ima sve više onih koji ne plaćaju uopšte. On dodaje da se proizvođači „trude da budu fleksibilni“, ali da „postoje granice“ jer bi i oni mogli da ostanu bez novca za tekuća plaćanja.

„Sve ima svoje limite, pa i naše finansijske mogućnosti da izdrže nečiju nelikvidnost“, kaže Starčević i dodaje da su mali proizvođači „još osetljiviji“. Prema njegovim rečima, trgovci najpre plaćaju poreze, a potom plate svojim radnicima i dugove bankama. Dobavljači su tek na četvrtom mestu u nizu.

Ni časa ne čase?

S druge strane, predstavnici četiri velika trgovačka lanca koji su govorili za Ekonomist negiraju da se rokovi premašuju dok su u kompaniji Idea naveli da su podaci o rokovima plaćanja poslovna tajna.

Veronika Puncheva, predsednica Upravnog odbora kompanije Metro kaže da ta firma ne plaća na vreme jedino ako „neko od dobavljača ne pošalje ispravnu fakturu“. Ona, ipak, dodaje da ta firma spada u malobrojne trgovinske lance koji poštuju rok plaćanja dogovoren na tržištu.

„Metro se ponosi servisiranjem svojih obaveza prema dobavljačima“, tvrdi Puncheva.

Prema njenim rečima, plaćanje u dogovorenom roku je još važnije u vreme finansijske i ekonomske krize.

„Sektor maloprodaje ima visok nivo odgovornosti za održavanje profitabilnosti svojih partnera“, kaže ona.
Slično kažu i u kompanijama Interex i Mercator. U slovenačkoj kompaniji kažu da su jedno od najlikvidnijih preduzeća u Srbiji.

„Mi smo uredne platiše, a u ovoj godini planiramo i da investiramo 30 miliona evra iz sopstvenih izvora“, navodi Stanka Čurović, predsednik Uprave Mercatora Srbija.

Dragan Filipović, generalni direktor Delta Maxi-ja kaže da se taj trgovinski lanac „trudi da izađe u susret svim svojim dobavljačima i da obezbedi sigurnu naplatu njihovih potraživanja“.

Privrednici ni ne stavljaju sve trgovce u isti koš, i kažu da su zaista pojedini uredne platiše dok sa drugima teško pronalaze zajednički interes. Slobodan Vučićević predsednik UO Droga Kolinske kaže da postoje trgovinski lanci koji plaćaju u dan, a da postoje i oni koji kasne dugo, i po 60 dana.

„Ako je 90 dana rok, oni plaćaju za 150. Kapital ima svoju cenu, a kad se dugovi još povežu sa devalvacijom dinara, onda su štete ogromne. Trgovinski lanci bitno utiču na našu likvidnost“, navodi on.

Vapaj za državom

Proizvođači smatraju da bi država mogla da nametne rokove plaćanja. Takvo rešenje ne bi bilo čudno jer u Evropskoj uniji postoji direktiva koja reguliše tu oblast. Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i usluga kaže da bi novi zakon o trgovini koji je u izradi mogao sadržati takvu obavezu.

 

 „Dugovanja trgovinskih lanaca jesu veliki i rastući problem. Razmišljamo da se novim zakonom o trgovini propišu maksimalni rokovi. Okvir plaćanja bi mogao iznositi oko 100 dana, ali ne mogu sada da tvrdim da ćemo i taj rok predložiti, jer o tome moramo napraviti konsultacije. Da danas postoji takvo rešenje situacija u privredi bi bila daleko bolja“, kaže Milosavljević.

Na komentar da mnoga preduzeća neće doživeti taj zakon koji bi Vlada trebalo da usvoji sredinom godine, ministar kaže da zna da postoji taj problem, ali da je trenutno jedino rešenje da se država dodatno zaduži i u privredu “ubrizga” više novca.

“Ta tema će biti aktuelna do kraja proleća. Ako se privredi još više ne pomogne bojim se da će jesen biti vrelija od leta”, kaže Milosavljević.

Kada bi konačno bio uveden red u dužničko-poverilačke odnose mnogi bi odahnuli.

Miroslav Miletić iz kompanije Bambi Banat kaže da je propisivanje maksimalnih rokova plaćanja dobra ideja, ali naglašava da u tom slučaju moraju da se osmisle i mehanizmi po kojima bi se kažnjavali oni koji ne poštuju ugovor.

„U drugim zemljama je to u značajnoj meri rešeno, postoje tržišta gde kad trgovinski lanac kasni tri ili četiri dana, novine pišu o tome“, objašnjava on.

Rezultati začaranog kruga dugovanja za neke i proizvođače i trgovine, pre svega male firme, biće bankrot, dok drugi, likvidniji, uveliko smanjuju ili obustavljaju isporuku robe što umanjuje promet.

„Posledica je da pada prodaja, onda se smanjuje i isporuka, zatim opada proizvodnja i pravi se spirala nadole. To nikome nije u interesu, ali nam to predstoji“, navodi Starčević.