Ali, ima tu i pomaka. Do sada smo, naime, mislili da je Srbija zemlja u kojoj se i glava i pare nose u torbi sve dok nas izvesni sudija Danko Laušević nije pravno podučio da to što su bivši viceguverner Dejan Simić i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije Vladan Zagrađanin uhvaćeni sa koferom punim para, zapravo znači da nema dokaza za uzimanje mita radi vraćanja dozvole za rad Kreditno-eksportnoj banci.

I reče Simić da je zadovoljan, iako mu je teško da posle četiri godine ostane miran, da je u čitavoj priči bio žrtva i da je ovo jedina moguća presuda. Imali bismo zaključiti da mu je nakon četvorogodišnje Golgote dan presude izgledao kao rajski izlet o trošku Narodne banke Srbije. Žrtva je, razume se, i Zagrađanin, samo što je on umoran i iscrpljen od montiranog procesa. Ostaje nam, dakle, da utvrdimo da se u Srbiji samo glava nosi u torbi, a pare u zavičajno uvezanim maramicama stranačkih barona.

I da se ne pravimo naivni, oslobađajuća presuda za Simića i Zagrađanina, znači i amnestiju za ministra policije Dačića koji je te kritične noći svojim potonjim podređenima izmakao za svega nekoliko desetina minuta. Jerbo, možete misliti da bi neki neobavešteni policajac-pozornik mogao svog ministra pitati za pozajmicu od sto evra kad se već našao u blizini onolikih para. Samo do prvog, dok ne stigne plata. Ali, ima tu neke hičkokovske, eksplozivne dramaturgije u kojoj ničim izazvano osumnjičeni i progonjeni, potonjim društveno-odgovornim ponašanjem postaje prva palica režima.

Šalu na stranu, tu dolazimo do identifikovanja samog fundamenta, same suštine apsurda. Ako su sve vlade nakon 2000. postpetooktobarske političke i ekonomske modele legitimisale nepovratno promašene, aktuelna vlast otišla je korak dalje pokazujući kako se od najvećih grešnika stvaraju najveći vernici. Tamo gde su prirodni saveznici postajali najveći neprijatelji, socijalisti su se nametali kao neminovnost. Istina, Dačić i njegovi pokazali su i redak talenat za pravilno iščitavanje istorijskog konteksta u kome se Srbija nalazi. Oni, naprosto nisu proizvod čiste ideje, oni su rezultat metoda u kome i trunka nezaborava znači zagovaranje novih podela.

Zato danas Mrkonjić obilazi gradilišta sa istim žarom kojim je to činio i tokom obnove od bombardovanja, Škundrić asistira Kinezima u dunđeraju na bugarskoj nuklearki, a Bajatović od nekih 13.000 evra mesečnih prihoda od usta odvaja u humanitarne svrhe. I zato je i Srbiji, između ostalog ovako kako jeste. Ali, to je samo naličje, ružni déjà vu, možda samo košmarni san. Lice je ono što gledamo sad, a to je arogantna nirvana vladajuće koalicije, egzaltiranost u samodovoljnosti bez potrebe da se bilo šta objašnjava a kamoli pravda, legalizacija i autorizacija onih protiv kojih su i sami ustajali. I sve bi možda moglo i da prođe da se ovim građanima direktno na glavu ne sručuje kibla svega i svačega.

Ali, Srbija bi uskoro mogla da potraži krivca, a Boris Tadić poverenje. Ili bolje rečeno, pitanje je kako se neoprljen izvući iz dolazećih teškoća. Teško će ići i sa jednim i sa drugim ako je suditi po odluci Ustavnog suda da privremeno obustavi izvršenje odluke po kojoj funkcioneri koji obavljaju više funkcija odaberu jednu koju će obavljati.

I sasvim je za ovu priču nevažno to što je Ustavni sud ponudio krajnje besmisleno obrazloženje da se neravnopravnima smatraju funkcioneri koji su, makar u prva tri meseca ove godine, legalno imali više prava od svojih kolega, a koji bi, da su ispunili zakonsku obavezu iz člana 82. Zakona o Agenciji, sada s njima bili jednaki. Suština je u tome da više nema onih kojima ne valja, jednostavno, sada svima valja. Pri svemu tome, Ustavi sud, taj verni “kerber demokratije”, traži mišljenje iste one Skupštine koja je prethodno izglasala spornu odredbu.

I šta još treba da se desi da u Srbiji i zvanično bude uveden feudalizam mucavih poslanika, polupismenih portparola, mrzovoljnih državnih sekretara, prejedenih ministara i dežurnih čuvara vatre. O čemu se zapravo radi? Jednostavno, teško da se stranački apetiti mogu više namirivati kod “osiromašenih” tajkuna, pa se poseglo za finansiranjm direktno iz državne kase. Dakle, ja tebi upravni odbor, ti meni pare za partiju. Pitajte pomenutog Bajatovića. Verujem da će potvrditi i reći da nešto pretekne i za humanitarne svrhe. Mada to i nije tako popularno od kad se utvrdilo da “prva humanitarka” Srbije pare za lečenje obolelih od raka troši na skupe estradne navike.

 

Ali, ovde se više ne radi o decenijskoj nekompetenciji, o sudaru sa sopstvenim limitima, o parohijalnom mentalitetu, mada svega toga ne manjka. Ovde se radi o čistom bezobrazluku koji sistemski omogućuje otimačinu ne samo za sebe, već i bose očeve, gladne dedove i gole askurđele. Čak, slučaj duplih funkcija nije izuzetak, on je pre organski poredak stvari. Problem je što bi od takvog ponašanja Vladi ubrzo mogli da “trnu tabani”. Nesvesna koliko je malo vremena ostalo da još nešto ponudi, sa sve težom prohodnošću među socijalnim klasama, vladajuća garnitura dozvoljava sebi ponašanje po Miloševićevoj matrici.

Boris Tadić, naime, ne mora ništa da zna o korumpiranosti svojih omiljenih ministara, ne mora da je obavešten o dvoličnosti poslanika, čak ne mora da zna ni za sumnjive aktivnosti koalcionih partnera, ali ne sme sebi da dozvoli, kao onomad na lokalnim izborima u Aranđelovcu, da za ceger zelenine kupuje glasove građana. Jer, on time onima koji su zbog izborne krađe Miloševića znali da ustanu, lomi ono poslednje što im je preostalo – mrvu ponosa.

S druge strane, kao mogućnost još uvek stoji i ozbiljan zaokret koji bi značio sukob sa sopstvenom vladom. Ali, Tadić bi morao i da zna da tada ne bi bio sam i da bi građani znali da cene svog pobunjenog predsednika. Uostalom, tako se stiče ono poverenje koje traži. Sve je, dakle, stvar izbora, jer ljudima je skoro pun kofer. Svega…