Suštinski novo u tom programu je što bi takvom jednom modelu rasta „odgovarao“ i novi režim kursa. Centralna monetarna vlast bi trebalo da uz kontrolu cena, kontroliše i kurs tako da on ne kliza više od stope rasta cena na malo. I da joj zadatak istovremeno bude da podstiče zapošljavanje.

Konkretno, doduše, uz takav režim kursa ne bi poslodavci Branislav Grujić i Toplica Spasojević zaposlili više ljudi, nego bi to pomoglo da „sistem bude predvidljiviji“. „Svaki sistem koji je predvidljiv je zanimljiviji za investitore. Zamislite investitora koji je uložio u Srbiju i neko mu preko noći uzme sedam odsto njegovog profita koliko je kurs oslabio od početka godine“, kaže Grujić.

„Ako znate da Centralna banka neće da brani kurs, prva reakcija ljudi je da trče u menjačnice kako bi kupili evre. I to psihološki utiče na slabljenje domaće valute“, u prilog tezi o predvidljivom kursu rekao je Spasojević.

Konfuzan predlog

Predlagači znaju da su na dugačkom štapu planovi da zemlja postane meka za investitore i da evropske tezge preplavi više „made in Serbia“ proizvoda, ali ipak smatraju da bi novi režim kursa mogao koliko sutra da se uvede. „Zašto bismo ga predlagali ako mislimo da ne može da funkcioniše?“, saglasila su se sva tri predlagača novih mera.

 

Privrednici su, po poslednjem „popisu“ s kraja maja, u stranoj valuti zaduženi za oko 10 milijardi evra. Da je od početka godine kurs pratio rast cena na malo od 5,2 odsto, umesto što je skliznuo za više od sedam procenata, privrednicima bi u džepu ostalo 36 milijardi dinara. Toliko bi bile manje kursne razlike, što na ovu nemaštinu zaista nije malo. Zato i ne čudi zahtev da se kurs formira po njihovom aršinu, što je između redova, suština celog „reformatorskog“ predloga. Vodu jedino ne pije objašnjenje kako takav novi tripartitni model (kontrola cena, kursa i podsticanje zapošljavanja) primeniti u praksi. „Napisane su mnoge knjige na tu temu. Monetarna politika je isuviše komplikovana da bi se s nogu tumačila“, kazao je profesor Dragan Đuričin.

Grujić, pak, smatra da devizne rezerve ne bi trebalo trošiti na odbranu kursa. „Nijedan sistem ne može da se održi ako se iz njega izvuče milijardu evra, koliko su kroz dividende i depozite povukle strane finansijske institucije i usled čega je oslabio dinar“, kaže on.

Kao ekonomista koji zna šta je „name of the game“, profesor Đuričin kaže da će devizne rezerve prestati da se troše na odbranu kursa onda kad bude dovoljno priliva od izvoza. Dakle, za razliku od svog istomišljenika, on uviđa da je faktički nemoguće u isto vreme braniti dinar na zacrtanoj koti (stopa inflacije), a da to bude mimo deviza koje čuva NBS.

Pa ipak, u izvozno impotentnoj Srbiji, kakva je ona danas, Đuričin smatra da je novi kurs potpuno održiv.

„Pitajte tvorce monetarne politike da li je ovakav predlog legitiman? Da li postoji u literaturi i u praksi. Kao ljudi od struke, oni znaju da postoji, stoga vam neće reći da je neprimenjiv. Ako to ipak kažu, pokazaćemo im da on može da funkcioniše“, poručio je Đuričin.

I odista postoji, odgovorio je budući guverner Dejan Šoškić. „U Latinskoj Americi nije dao dobre rezultate jer se sa indeksiranjem išlo u nedogled. Istovremeno potpuno predvidljiv kurs je loš jer obezbeđuje sigurnu zaradu na kursnim razlikama“, smatra kandidat za novog guvernera.

Komentarišući predlog da se kurs “koriguje najmanje za stopu inflacije“, odlazeći guverner Radovan Jelašić za Ekonom:east navodi da bi sada, da se ta formula koristila od 1. januara 2001. kurs evra bio 162 dinara. „Da li bi to koristilo realnom sektoru? Već godinama, nažalost, u Srbiji se bavimo izračunavanjima kada, po kojoj formuli, za koga i u čijem interesu treba da imamo neki nivo kursa, umesto da se bavimo time kako da svako preduzeće ili uvoznik ima što manju izloženost deviznom kursu i riziku“, kaže Jelašić. On podseća da je NBS ove godine prodala 1.228 miliona evra da bi obezbedila nesmetano funkcionisanje deviznog tržišta, a ne da bi branila neki određeni nivo kursa.

Mnogo smo skupi i neprilagođeni

Zamislimo scenario u kojem je osnovna stopa Centralne banke oko jedan odsto, izvozimo robe u vrednosti od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada evra po stanovniku, dok se građevinska dozvola dobija za nekoliko dana. Onda bi bilo moguće i da dinar oslabi svega dva odsto, koliko su od početka godine porasle cene na malo. Pod uslovom da je glavni grad zemlje Brisel, a ne Beograd. Drugim rečima, kurs je odraz cene robe u koju su ugrađeni njeni troškovi, a mi pravimo skupu robu, plastično objašnjava Nebojša Savić, profesor FEFA i član Saveza ekonomista Srbije.

„Živimo u skupoj državi, sa visokom javnom potrošnjom, niskom produktivnošću i velikim spoljnotrgovinskim deficitom. Ne radimo koliko treba, zaostajemo sa svetom, a očekujemo da kurs bude nepromenjen“, kaže on. Prema njegovim rečima potrebno je da srpska privreda bude konvergentna sa evropskom i po kamatnim stopama, i po privrednim potencijalima, konačno i po stopi inflacije da bi bilo moguće zauzdati kurs u istom procentu kao i inflaciju. Iz jednostavnog razloga što je domaća privreda najviše upućena na evropsku.

 

Slično razmišljaju i profesor i član Saveza ekonomista Stojan Dabić i ekonomski savetnik premijera Milojko Arsić. Model je, dakle, problematičan jer posle određenog vremena kurs više ne bi mogao da se kontroliše budući da on ne zavisi samo od inflacije, nego i od drugih, spoljnih faktora.

Osim toga, po rečima profesora Megatrenda Vladimira Vučkovića, svako određivanje kvantitativne granice dokle kurs može da raste je poziv za špekulacije na deviznom tržištu. Isto to misli i budući guverner Šoškić. Međutim, profesor i glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore Nikola Fabris smatra da bi zona fluktuacije, koja bi se svake godine korigovala, zapravo ograničila spekulativne aktivnosti na kurs, jer bi se znalo dokle on može maksimalno da ide. Na taj način bi bilo lakše ciljati i stopu inflacije. „Takav bi model svakako olakšao poslovanje i uvoznicima i izvoznicima i svim privrednicima“, smatra Fabris.

U slučaju da je poznat „koridor dinara“, Vučković ukazuje da bi bili žrtvovani drugi elementi monetarne politike, pre svega osnovna kamatna stopa NBS koja se sad formira slobodno.

Primera radi, ako je zacrtana kota na kojoj se brani dinar 105 za evro, onda je neophodno podići referentnu stopu, kako bi ona bila atraktivna bankama za ulaganje u hartije od vrednosti. U tom slučaju bi poskupeli dinarski krediti. Korak dalje - sa skupljim kreditima privrednicima se povećavaju troškovi proizvodnje, koje ugrađuju u konačnu cenu svojih proizvoda. Što je zapravo inflacija.

Komentarišući primedbu predlagača novog režima da je u monetarnoj politici koju vodi NBS stabilnost cena „sama sebi svrha“, Jelašić ističe da je kamen temeljac monetarne politike NBS, kao uostalom i u svim zemljama koje su već ušle u EU, isključivo stabilnost cena, koja je odabrana na bazi višedecenijskih iskustava kako najvećih i najuspešnijih zemalja sveta, tako i Srbije.

„Moje suštinsko pitanje glasi, da li bi sa inflacijom od 15 ili 20 odsto postigli manji „pad investicija, zaposlenosti, proizvodnje i konkurentnosti realnog sektora“, ili bi pak sa takvom inflacijom dodatno pogoršali ionako lošu situaciju? Krajem maja inflacija u Srbiji će, na godišnjem nivou, iznositi 3,7 odsto, a to znači da će već treći mesec za redom biti niža nego, naprimer, u Mađarskoj ili Rumuniji i blizu međugodišnje inflacije u Velikoj Britaniji, koja je u maju iznosila 3,4 odsto“, kaže Jelašić.

On naglašava da je stabilnost cena kao isključivi cilj centralne banke prepoznata u celom svetu upravo zato što najviše doprinosi ostvarenju ciljeva, za koje se zalažu i predlagači novog modela. „Postavljanje dodatnih ciljeva, poput stabilnog deviznog kursa i smanjenja nezaposlenosti, automatski dovodi do kolizije i ciljeva i instrumenata za njihovo ostvarivanje, a istovremeno se precenjuje šta je to što monetarna politika na dugi rok može da postigne.

Ona svakako ne može da smanji veliku javnu potrošnju, poveća investicije, poboljša konkurentnost i izvoznu orijentisanost domaće privrede. Isto tako NBS nema potrebe za „boljom koordinacijom Narodne banke i Vlade, naročito u delu poreske politike“, pošto je poreska politika samo i isključivo u nadležnosti Vlade. U mutnoj vodi niti se zna ko lovi, ni šta će da upeca, ni ko će to da odnese kući“, konstatuje Jelašić.

I MMF kao jedan od ključnih poverilaca Srbije za ocenu stabilnosti svojih plasmana ne koristi nezaposlenost, ili rast ekonomske aktivnosti, već insistira na stabilnosti cena kao isključivom cilju monetarne politike. Time i MMF, po rečima Jelašića, potvrđuje da će država, kao dužnik, najlakše da vrati svoj kredit ako ima nisku inflaciju, smanji tekuću potrošnju, na osnovu toga poveća investicije i ubrza strukturne reforme, što je i suština tekućeg programa sa MMF-om.

Kursno zapošljavanje

I dok ekonomisti nisu saglasni da li bi se preko modela „kurs kliza kao i inflacija“ podstakle ili sprečile spekulacije na deviznom tržuištu, oko ideje da se preko monetarne politike podstiče zaposlenost nema dileme. „Taj novi cilj koji bi trebalo da ima monetarna vlast navode da bi pokazali da brinu o ljudima i on ima populistički prizvuk“, uveren je Vučković. „U to da se kursom može podsticati zaposlenost u to, verujte, ne verujem“, iskren je direktor Instituta za ekonomske nauke Dejan Erić. „Zapošljavanje se rešava kroz stimulativan poslovni ambijent, strukturne reforme, kroz ekonomske podsticaje i kreiranje dobrog poslovnog ambijenta, što je zadatak Vlade“, smatra Nikola Fabris.

 

„Imali smo iskustva kako monetarna politika podstiče zapošljavanje. Ja sam za to da država utiče na svoje, a monetarna politika na svoje ciljeve. To su, što se tiče NBS, kontrola stabilnosti cena gde ne bi bilo loše da sekundarni cilj bude kontrolisano fluktuirajući kurs dugoročno sličan stopi inflacije “, smatra predsednik Upravnog odbora Societe Generale banke Goran Pitić, član Saveza ekonomista Srbije.

Prvo što profesoru Nebojši Saviću pada na pamet kad se pomene povećanje zaposlenosti preko kursa je štampanje para. „Svojevremeno, pre nekoliko decenija je postojala ideja da se inflacijom može ’dopingovati’ privredni rast. Pošto se država previše zadužila onda ona te troškove može da prevali kroz obezvređivanje domaće valute na građane. Doštampaćemo novac pa ćemo ga uložiti u investicije. To nije uspelo u Americi, a u Srbiji to uvek znači otimačinu para. Zaboravimo eksperimente od pre 20 ili 30 godina. Nama cilj treba da bude ono što stoji u Statutu Evropske centralne banke, a to je da monetarna vlast obezbeđuje srednjoročnu stabilnost cena od dva odsto“, kategoričan je Savić.

Konačno, ako je to bila ideja predlagača, onda je ona kontradiktorna. Jer ako bi se „pumpala“ inflacija, onda bi i kurs klizao mnogo brže nego sad. Pod uslovom da se nisu šalili u vezi sa zapošljavanjem preko kursa.