Hoće li i kada biti rasta poreza na dodatu vrednost niko u Srbiji nije siguran i kako stvari stoje neće se ni znati dok se, prema drugoj nesrećno utemeljenoj praksi, na scenu sa Andrićevog venca ne spusti deus ex machina.

Ministarka već mesecima utučena traži razumevanje za poresku reformu kojom predlaže smanjenje poreza na dohodak i povećanje neoporezive osnovice na 16.500 dinara, pri čemu bi nastala budžetska rupa trebalo da se zakrpi povećanjem poreza na dodatu vrednost za tri odsto.

No, svaki put kad bojažljivo spomene tu ideju njene kolege, među kojima je ministar ekonomije najčešće i najglasniji, "umire" javnost da poreske reforme neće biti. Bar u, prema poslednjim najavama, sledeće dve godine, što bi trebalo da "izdrži" do narednih izbora. Jer, to je, valjda, objasnio nam je Dinkić (sa kim se, kako već naopaki red i predviđa, složio i premijer Cvetković), htela da kaže ministarka finansija - poreze ne treba menjati odmah, nego je to strateški pravac razmišljanja vlade.

Nikakvog tu problema ne bi bilo da Dragutinovićeva nije, uz sva čuda sveta koja su je spopala, formacijski na poziciji da bude glavna kad se o takvim stvarima odlučuje. Ovako, kad bez otpora dopušta da je drugi tumače kao da je u pitanju lagano ćaskanje a ne krupna odluka, dokazuje da su u pravu bili kritičari njenog izbora na funkciju najvažnijeg ministra, koji su govorili da je politički nedovoljno jaka da reši bilo koje krupnije pitanje (a o premijeru i da ne govorimo).

Poreska reforma je, još jednom dakle, gurnuta pod tepih, iako je hitno potrebna promena lošeg modela oporezivanja dohotka.

Halabuka koju podiže i samo pominjanje harača, onemogućava da se o promeni poreza u javnosti razumno razgovara. A i te kako ima o čemu da se priča.

Pre svega, koji od postojećih modela poreza na dohodak treba prihvatiti. Međunarodna praksa je pokazala da, u oporezivanju primanja, ne postoji "najbolje" rešenje (poput PDV-a kad se oporezuje potrošnja), pa izbor u postojećoj "ponudi" za slabe lidere može da bude nepremostiva politička prepreka.

Moglo bi, na primer, da se raspravlja je li povećanje PDV-a neophodno. Reformisti su naumili da se poreska reforma ne odrazi na smanjenje prihoda državne kase, pa su predvideli da gubitak koji će nastati smanjivanjem poreza na dohodak nadoknade većim porezom na potrošnju. Sa druge strane, razumno je pretpostaviti da bi manjak u kasi mogao da se nadoknadi ako bi se smanjila siva ekonomija, za koju se procenjuje da čini bar trećinu srpskog dohotka. Time bi se postiglo i da se "obični" građani osećaju bolje nego danas, kad svakodnevno slušaju kako domaći bogataši uspešno izbegavaju plaćanje poreza. Nije problem (ne)pravičnosti srpskog poreskog sistema što, kao što se često kaže, siromašni plaćaju više od bogatih, nego što siromašni plaćaju a bogati ne. Ili bar ne koliko bi trebalo. I ne državi.

 

Dragutinovićeva, odnosno stručnjaci koji se u njenom timu bave porezima, predlažu da se povećanjem neoporezivog dela plate na 16.500 dinara zarade progresivnije oporezuju. Struktura prihoda u Srbiji je ponižavajuća. Najveći broj radnika prima platu koja nije mnogo viša od predloženog cenzusa. Dakle, ako se granica za oslobađanje od poreza pomeri na 16.500 približiće se najučestalijoj srpskoj plati. To znači da će najveće uštede na snižavanju poreza imati poslodavci koji isplaćuju te mizerije.

Tako bi mogli da uštede i da, pretpostavlja ministarka, zaposle nove radnike. Ipak, treba biti naročito nadahnut pa verovati da će pare koje su uštedeli potrošiti na novo zapošljavanje, ako se pre toga nešto drastično ne promeni u poreskoj administraciji. O tome se, nažalost, još manje govori, iako se na sve strane "trubi" kako su utaje poreza odavno dobile razmere epidemije. Reformatori, dakle, osim načelnog stava da je "poreska administracija nedovoljno efikasna, a da je nivo poreskog morala relativno nizak", te predsedničkog fanfarovanja o ekonomskom patriotizmu, ne govore konkretno kako misle da srede ovdašnji teren za grabež.

Poreska reforma nije egzotična terra incognita, već poznat proces sa precizno predvidljivim uzročno-posledičnim odnosima. To je politički vrlo rizično pitanje, ne doprinosi popularnosti i obično se sprovodi u prvoj godini mandata. Zato će otpori da se porezi menjaju do narednih izbora biti sve žešći, ma koliko se zagovornici promena budu upinjali da dokažu da je ona blagotvorna za ekonomiju i da ju je racionalno napraviti bez odlaganja.

Racionalno, ipak, u predizbornom rečniku ne postoji.