I, da li biste bili zabrinuti ako bi odgovor većine građana Srbije - od “stanovnika” palate na Andrićevom vencu i Nemanjine 11, do poslednjih nekoliko domaćinstava u Rakiti kod Zvonca - na njih bio nehajan ili negativan, u isto vreme kad i oni iz Rakite znaju da je u ovom ciklusu “Farme” pobedio Miloš Bojanić.

Mogli smo sa “narodnim herojem” Bojanićem “udružiti “ i nekih drugih osam ili 8.000 imena ili događaja i dostignuća, ali gornji paradoks o njihovoj “transparentnosti” i značaju za javnost bio bi sličan.

Šta povezuje ova imena?

Oni koje to zanima - a već smo rekli da se bojimo da li se to ikoga tiče - sigurno mogu pronaći najrazličitije veze među njima i konotacije u vezi s njihovim delima. Ali, mi ćemo za ovu priliku uzeti samo jednu. Za svakoga kome je stalo da razume sadašnjost i ko je iole zainteresovan (ili zabrinut) za budućnost – ovih osam imena-primera su paradigmatični – gubitnici tranzicije. I u prezentu, a naročito u futuru. (A svesni smo i da se ova sintagma počešće upotrebljava u drugom, možda i uprošćenijem smislu.)

Ekonomista Boško Mijatović, nedavno se, baš u svojoj kolumni u ovom magazinu gorko i s pravom izvajkao nad time kakva je uredba o konverziji prava korišćenja u pravo svojine na građevinsko zemljište, koja je upravo bila doneta. Izneo je niz veoma razumnih i konstruktivnih primedbi na nju i, bar u meri u kojoj je to potrebno dobrom tekstu – “oborio je” dotični akt sopstvenim predlogom. Ali, najdrastičnije u svemu bilo je to što, kaže, njegov koncept niko iz vlasti nije želeo da udostoji pažnje. Iako je “sertifikovan” i visokim ugledom institucije u čije ime je sačinjen.

Dešava se to istovremeno kad nam se u politmarketinške, a možda i predizborne svrhe, iz vrhova vlasti pune uši pričama o neophodnosti razvoja domaćih kreativnih potencijala i u situaciji kad, čujemo, ministarstva hiperprodukuju svoju nekompetentnost i neučinkovitost, između ostalog, i funkcijama kakve su – asistent šefa kabineta. Doduše, Vlada je već pre dve-tri nedelje promenila ovu uredbu, što ne izlazi mnogo van konteksta ove priče, pošto razlog sigurno nije osećaj sluha za “stručnu javnost”, već “opet neke pare”. Mijatovićeva paradigma je u tome što se svrstava u već predugu kolonu “pametnih koje niko ne čuje”, ali kojima bi se svi rado kitili ako ćute i ne smetaju.

Da, o tome je reč, o takvom odsustvu sluha koje istovremeno podstiče sveopštu gluvoću društva za ključne probleme koji se sada doimaju samo kao obećavajuća teškoća, a već sutra mogu biti nepremostivi.

A takvu bojazan izaziva “jeza” od sledećeg primera. Onih šest imena koja se ne prezivaju Vidojević pripadaju učenicima beogradske Matematičke gimnazije, gotovo čitavom odeljenju, koji će, kako su javili mediji (i kako se brzo zaboravilo), posle niza uspeha u školovanju i na prestižnim takmičenjima nastaviti školovanje na cenjenom Triniti koledžu još cenjenijeg Kembridža.

Ovome je, možda, svaki komentar suvišan. Ali, ko god u ovoj dobroj vesti ne vidi i lošu vest, njemu će dobro zvučati i molećiva stilsko-ekonomsko-tranzicijska figura o “mostu tajkuna”, a groteskne donacije najbogatijih srpskih privrednika za kupovinu novih sadnica platana u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra kao prvorazredni akt društvene odgovornosti. (Mada bi za kakvoću naše tranzicije bilo prirodnije da se posumnja da je neko od hvalospevnih donatora već otkupio posečena stabla, dočim poznavaoci kažu da je ta građa idealna za pravljenje kundaka.)

Uzalud je, naime, ma koliko možda politički unosno bilo, kukumavčiti nad tzv. “odlivom mozgova” kad mladi već odu, ako se niko ne zapita – a šta možemo uraditi da ova šestorka ne ode na Triniti, ili još bolje, kako da ih vratimo kad se tamo “douče”. Ponovo se vraćamo na “sluh za pamet” s poražavajućom dopunom da je u slučaju “šestorke” iz Narodnog fronta, pardon Kraljice Natalije, srpska tranzicija veći budući gubitnik, nego što su oni sada, iako na volšebne načine namiču dodatna sredstva za dopunu koleških stipendija. Stotine sličnih šestorki, zasad ćemo samo podrazumevati, pogotovu što ih ni vlast ne vidi, ni društvo ne čuje.

 

Sociolog prof. dr Zoran Vidojević, za koga se gotovo ništa nije čulo ni znalo poslednjih godina, u vreme “kad su psi bili pušteni, a kamenje vezano” i u atmosferi veoma prazne i veoma glasne galame o predmetima njegovog strpljivog proučavanja, oglasio se ovih dana knjigom “Demokratija na zalasku”. Tim povodom, našlo se u pojedinim medijima mesta za razgovore s njim iz kojih se još slikovitije vidi ono o čemu govore ovi redovi. Gluvoća za umnost, nije samo prezir prema sopstvenim neiskorišćenim resursima, već se verovatno u slučajevima brojnijim nego što je ovaj o kome je reč, pokazuje i kao svojevrsna strategija koja bi se mogla nazvati samozadovoljnost prosečnošću.

Ispada, naime, da je dubina ćutanja pojedinih umnih ljudi i agresivnost u njihovom prećutkivanju obrnuto srazmerna dvema činjenicama. Prvo, istinitosti njihovih procena i drugo, neskrivenoj potrebi elite da laže, vara i da se samozavarava u procenama društvene zbilje. U tom smislu, takvi glasovi, a znamo da Vidojević nije jedini, jesu takođe poput onih matematičkih gimnazijalaca i žrtve tranzicije i pokazatelji žrtvovanja naše budućnosti usled nesposobnosti da oni budu saslušani. I uvaženi.

Nalik su dobrim, tranzicijom upropašćenim preduzećima koja su rashodovana, a da se niko prethodno nije zapitao kolika im je stvarna vrednost.

U ovom poslednjem primeru to se može dokazati i ocenama upravo o stvarima kojima se naša elita hvali. Samo npr: „Pre jedne decenije objavljeno je istraživanje o siromaštvu u Srbiji, koje je pokazalo da imamo 40 odsto siromašnih, isto toliko na granici siromaštva, 15 odsto u tankoj ‘srednjoj klasi’, pet odsto je bilo bogatih, od kojih 0,5 ekstrabogatih. Nije bilo takvog privrednog i opšteg društvenog razvoja koji bi u međuvremenu doveo do bitnih pozitivnih promena. Kako se može toliko smanjiti broj siromašnih, a u isto vreme povećavati skupina nezaposlenih?”

Ili…

„Može se zaključiti da neposredna budućnost Srbije ne može biti bolja od loše sadašnjosti, a može biti i gora. Na dužu vremensku stazu teško je prognozirati šta će se događati a da se ne sklizne u neku vrstu gatanja. Neko će me, verovatno, uvrstiti u ‘katastrofičare’ i ‘zloguke proroke’ zbog ovog što kazujem. Ali, ne mogu da govorim mimo savesti i domišljanja nalaza iz mnogih istraživanja društva Srbije koje sam naveo u svojoj knjizi. Žarko bih želeo da se varam u ovim dijagnozama i prognozama. Ali, ne verujem!”