S druge strane, ali ipak tim sledom, poslednjih godina su brojne otvorene, a uglavnom nezatvorene afere pokazale da se u veće, državotvorne poslove i ne ulazi ako nema ugradnje (to se još i tako zove) od makar nekoliko miliona. Evra, ponajčešće.

U takvom ambijentu, uz uobičajeni javnosti prilagođen mizanscen da se afera aferom zatrpava, odnosno “rešava”, kao što je Cobe okončavao jedne ratove ulazeći u nove, došlo se do poglavlja zglavkara, operacije Kraba.

Pritvoreni su, a po tabloidnim naslovima uhapšeni i već dokazano krivi, direktor beogradske Onkološke klinike i nekolicina istaknutih igrača u timovima zdravstva i farmacije pod sumnjom da su, u uglavnom prijateljskim utakmicama, ozbiljno kršili pravila igre, pogotovo ona što ih je formulisao još Hipokrat. Policija se, kao ozbiljan linijski sudija, pohvalila višemesečnim praćenjem i povezivanjem konaca, ali se i pored toga dalo naslutiti da i ovde ima nešto od taktike “aferom po aferi”. Budući da operacija Kraba ima dodirnih tačaka sa aferom Rebrača, ali se za nju, i pored višemesečnosti, sad ne kaže da je opservirana pod šifrom iz “Sunđera Boba”.

U medijskoj i javnoj kakofoniji koja je nastala odmah po obelodanjivanju tih vesti, a kojoj obol generalno daje i sve raširenija reklamerska praksa da policijska diskretnost uzmiče pred hvalisavim akcijama pred kamerama, sa sve skakanjem za vrat osumnjičenima, teško je razlučiti razmere vinosti pohapšenih. Kao i za šta se sve razložno sumnjiče.

Uglavnom sve se može svesti na mešetarenje u nabavljanju medikamenata s procenjenom štetom “do 10 miliona”. Evra. Istražni sudija je, za razliku od medija, precizirao sumnju na nameštanje tendera i povećane, a nerealne nabavke pojedinih, uglavnom skup(lj)ih, citostatika, pa je tako sve drugo što je podastrto na jezu javnosti ostalo u sferi pretpostavki. Makar ni to istražno-sudsko nije malo, ostaje tek da se vidi, istraži i dokaže sve ono što bi moglo biti posledica “povećane nabavke i potrošnje” citostatika.

Javna je tajna, kažu poznavaoci, da se u toj oblasti, gde su pacijenti na život i smrt ugroženi te pogodniji da pristaju na sve, mnogo muvalo uprkos kodeksima i etici. Ali, nije na novinarima, naročito bez istraživanja i potvrda, da nagađaju da li su “viškovi” uz provizije za porudžbine davani pacijentima u povećanim dozama, da li su odlazili na sivo tržište, da li su samo pokrivani lažnim i naduvanim fakturama fondovima, ili od svega toga ponešto. U svakom slučaju, prvobitna drama je potezom istražnog sudije svedena na gotovo uobičajene korupcionaške marifetluke, lobiranje i industrijsku špijunažu.

To, naravno, ne znači, pored sve oguglalosti na razne afere, da i na tu treba zažmuriti. Ali, čini se da je društveno pogubnije ono što se u njima zakonomerno ponavlja, a naše vlasti kao da za to i ne haju. Čak svemu daju i doprinos.

I povodom Krabe, a i ranije u gotovo svim slučajevima, sve se odvija kao po predviđenom scenariju. Policija nam na medijskoj tacni ponudi neku mafiju ili slučaj uz obrazloženja dovoljno rastegljiva, a nedovoljno diskretna, u skladu sa zaštitom dalje istrage. To u medijima enormno naraste, delom po zakonima senzacionalizma često maskiranog istraživačkim novinarstvom, a delom po zakonima doziranog curenja informacija. Kad u vezi s tim nešto ozbiljno zapitate policiju, ako vas udostoji odgovora (a za ovog vakta, ruku na srce, pričaju i više nego što je pristojno) obično se svede na šifru “mi smo svoje odradili, red je na drugim državnim organima”. Potom se izjašnjava resorno ministarstvo.

Ono, po pravilu, kaže nek policija i sud rade svoj posao, oni nikog neće da brane i ništa da prejudiciraju, a već su principijelno upozoravali na takve pojave, naročito u drugim resorima. Neki drugi državni i paradržavni organi, kao sada Fond za zdravstvo, izjave da su već upozoravali na takve pojave kod nas, ali i u svetu, gde je farmacija, dakako zločestija. I na kraju, pošto je svako čudo za tri dana, a za 72 sata, ipak, ne može da se otkrije neki novi slučaj da zatrpa prethodni, niti se baš svaki put podigne cunami u toplim morima, a Ejafjalajokul smanjeno dimi, organizuje se neki pozitivni “ivent” iz sektora. Kao što je baš sada ministar zdravstva upadljivo glavni junak dodela studentskih stipendija i drugih blagodeti za građanstvo i biraštvo.

Za nasušno i preko potrebno osećanje odgovornosti, a pogotovo za njeno podnošenje, takođe su smišljeni sjajna floskula i opravdanje, da birači imaju priliku da “me ocene na izborima”. Tako da smo veoma blizu oživotvorenja teze kako ministri čitav mandat mogu da provedu sve bežeći od ostavke i racionalizujući razloge za nju.

 

Ali ipak, zajednički sadržalac svih dojakošnjih srpskih afera i svih hajki na brojne mafije je u poražavajućem saznanju da sve što iz njih do javnosti dopre, pa i onoliko koliko se u njima i presudi, deluje i sasvim moguće i verovatno, čak i ako se istovremeno sve i ne dokaže kao istina.

Neka je to samo dokaz moralnog srozavanja društva, a ne i mogućnosti sudske potvrde, ali najpouzdaniji zaključak je nažalost u paradoksu da posle epiloga prethodnih afera čovek istovremeno mora i ničemu da ne veruje, ali i da sumnja da je sve moguće. Pa i više od toga.

U društvu u kom ista vlada donosi zakon o zaobilaženju tendera da bi se pomogla jedna industrija teško da će biti strogih aršina za nameštaljke s tenderima. U zemlji u kojoj bakšiš nije obavezan, ali je prećutno pravilo, pa se porodiljina porodica i ona sama osećaju postiđeno ako “besplatno” rodi, a advokat vam knjiži fiktivni mito koji tobož daje šalteruši koja mu ga i ne traži, ali se to podrazumeva, i gde pitate studenta paradržavnog parafakulteta koliko mu traje školovanje, a on vam odgovara “ima i tri ima i četiri godine, ali ja ću platiti četiri” i još gde se za istu tu školu sindikalnim funkcionerima plaća školarina... e u takvoj sredini postaje verovatno i sve što ne mora biti istinito.

A istina je da kraba u stvarnosti ne hoda unapred, već natraške. I, češće, postrance.