„Jesmo li vam govorili“, samozadovoljni su dok beleže krupne evofobne poene. Sad je valjda, kažu, svima jasno da Evropa nikad iskreno nije razmišljala o Srbiji kao svojoj ravnopravnoj članici. Nikad nas nisu gledali drugačije nego kao koloniju. U detektivsko-patriotskom zanosu podsećaju na antisrpske zavere, od krstaških ratova do fudbalskih sudija, poentirajući na urotama koje smišljaju supertajne organizacije, poput Iluminata, čija delovanja su, inače, opštepoznata.

„Lepo smo vam pričali“, seire hronični antievropljani dok naslađuju maštu pričama o ekonomskom krahu finansijskih sistema Zapada i prognozama datuma kad će se Unija konačno raspasti, kao da u tome aktivno učestvuju.

Nije čudno što u Srbiji danas nema kritičkog odnosa prema EU i što su građani podeljeni na evrofile i evrofobe, uz zanemarljiv procenat evroskeptika koji o Evropi razmišljaju racionalno. Godinama se o Evropskoj uniji govori kao o magičnom rešenju svih srpskih muka. Ubeđuje se da je sreća tu, jednu „šengensku“ granicu daleko, kao da je članstvo prirodno pravo Srbije, a ne proces na kom se mora raditi. Neprekidno se licitira datumima kad će i Srbija postati članica te bajkovite zajednice. Bajke, međutim, ne mogu da zamene život, ma koliko da je razvijena mašta. Velika očekivanja dovela su do velikih razočaranja.

Nažalost, premalo je kontraargumenata. Nije sasvim tačno da jedino od Srbije zavisi kad će biti primljena u EU, iako se bez ispunjenih uslova to neće dogoditi. Unija je u problemima, ekonomskim i političkim. Za kratko vreme prihvatila je mnogo, uglavnom, siromašnih zemalja. Normalno je, posebno u vreme krize, da građani bogatijih država nerado gledaju kako se njihov novac preliva u siromašne zemlje. Uz to, Evropljani malo koristi vide od evropskih institucija u svakodnevnom životu. Evropski budžeti su namenjeni krupnim projektima, dok su mehanizmi, na primer, socijalne i zdravstvene zaštite, ostali pitanje nacionalnih država. Stoga, državaljani EU imaju doživljaj da zajednici kroz poreze stalno nešto daju, a da od nje malo toga dobijaju.

Kad im se na to natukne da bi spisak gladnih usta mogao da poraste i za balkanske države, večito problematične, očekivano je da će većina reagovati poput nemačke kancelarke. Zvanično i deklarativno, ništa se nije promenilo, Srbija je i dalje dobrodošla u EU. Briselske diplomate, formalno, nikad neće Srbiji zalupiti vrata pred nosem. Ispod toga, postoje fini mehanizmi kojima se države kandidati lako mogu držati dalje od članstva, poput Turske, koja već decenijama tavori u evropskom predvorju.

Treba li onda slušati moralne karijatide srpskog nacionalnog bića? Srbijanac ili Evropejac, je li to izbor koji je preostao? Da li je kalemljenje jednog na drugo zaista nezamislivo? Život bi bio jednostavniji da je tako, ali evropska nesreća nije naše dobro. Srbija je mala, nerazvijena i siromašna zemlja, s diskutabilnom strateškom pozicijom i tradicijom da susedske sporove rešava ratovima. Koliko god teško bilo prilagođavati se Evropi, bez nje bi bilo neuporedivo gore.

 

Unija je najveći kupac srpskih proizvoda. Zbog evropske budućnosti koju uživa Srbija ima privilegije da izvozi u Evopu bez carina. Okretanje od EU značilo bi i gubljenje tih privilegija, a time i tržišta. I mnogo toga još. Evropske naučne ustanove će postati dostupnije, domaće firme će moći da konkurišu za javne nabavke u EU, osetiće se i indirektne koristi od bliskog odnosa srpskih i evropskih zdravstvenih sistema, bezbednosna politika Srbije postaće delom i evropski problem.

Ni najzagriženiji prizivaoci promene spoljnopolitičke strategije ne mogu da poreknu mane života „van Evrope“. Primera je nebrojeno. Monopoli zbog kojih se u Srbiji brojni proizvodi plaćaju skuplje nego na Zapadu iako su lošiji, uslovi rada koji se pre mogu porediti s Dalekim istokom, pri čemu nisu problem samo niske plate, nego i neljudski odnosi prema radnicima, neplaćeni odmori, neprijavljene plate, otkazi umesto bolovanja, najraznovrsnije diskriminacije... Odatle je jasno da svaki napredak u odnosima sa EU građanima Srbije jedino može koristiti.

Pozicija Srbije je nezahvalna. Trpi zbog ekonomske krize, na začelju je evropskih integracija, s malo sprovedenih reformi u periodu kad u EU raste otpor prema novim proširenjima. Srpsko rukovodsvo trebalo bi da radi na ekonomskim i političkim reformama koje će državu približiti evropskim standardima, istovremeno pojačavajući diplomatsku aktivnost u evropskim zemljama kojom bi se tamošnja državna rukovodstva odobrovoljila glede budućih proširenja.

A kako se na integracijama Srbije radi, još malo pa će moći da odahnu svi koji se Evrope plaše.