Pogledi na svakodnevnicu u Srbiji. Politika, ekonomija, životni standard, kultura i sve što daje ton svakodnevnom životu.

emg home
RSS

Jedan prema milion

29. jul 2010. | 13:32 22:12

Izvor: Emg

Autor: Milan Ćulibrk

Potpredsedniku Vlade i ministru ekonomije i regionalnog razvoja Mlađanu Dinkiću mora se priznati da je veoma uporan. Skoro kao njegov kolega, šef diplomatije Vuk Jeremić. Razlika između njih dvojice je samo u tome što je sad već svima jasno da Jeremićev optimizam tokom iščekivanja neobavezujućeg mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu nije imao pokriće, dok Dinkić još može (samo) da se nada da će uspeti da od Međunarodnog monetarnog fonda izdejstvuje (obavezujuću) saglasnost za odmrzavanje plata u javnom sektoru i penzija, već u septembru ove, a ne aprilu naredne godine, kako je to ranije dogovoreno.

Većina ovdašnjih ekonomista tipuje da predlog o odmrzavanju, koji Dinkić „podgreva“ već sedam meseci, neće dobiti zeleno svetlo od MMF-a ni tokom naredne revizije stend-baj aranžmana. Ni oni, međutim, ne gaje iluzije da će Dinkić priznati „poraz“. Samo će se odlučiti na „taktičko povlačenje“ i odložiće taj zahtev za neku od narednih revizija.
Nema sumnje da je, zalažući se za odmrzavanje plata i penzija odmah, Dinkić dobro odmerio. Protiv je samo „šačica“ ekonomista i analitičara, plus možda ministarka finansija, a uz njega je više od pola miliona zaposlenih u javnom sektoru i još milion i po penzionera. Dakle, skoro jedan prema milion! Idealan odnos snaga za svakog političara.
Još samo da se slomi MMF, pa da svi nakrivimo ćurak i krenemo da trošimo, pardon, da podstičemo tražnju za domaćim proizvodima. Na taj način će se podstaći privredni rast, poslodavci će početi da zapošljavaju nove radnike, oni će takođe da troše... Skoro kao ekonomski perpetuum mobile.
Na prvi pogled deluje sasvim logično. Nešto me, međutim, kopka. Takav scenario za izlazak iz krize suviše je očigledan. Biće, ipak, da ovde ne može sve da bude kao u onoj reklami, „deluje šašavo, ali mene leđa više ne bole“. Uostalom, da je to tako prosto, pa zar bi se SAD, Japan ili Evropska unija još batrgali na granici između krhkog oporavka i skoro besomučnog straha od novog kruga privrednog pakla, iako su „svoje“ ekonomije dopingovali hiljadama milijardi dolara.

Elem, da bi Srbija zaustavila recesiju, u koju je samo delimično upala i zbog prelivanja globalne finansijske krize, potrebno je mnogo više. Jer, da je spas samo u potrošnji, bez sumnje bi Srbija bila među svetskim ekonomskim silama. Pa, zar nismo godinama trošili makar 20 odsto više nego što stvaramo? Zar nismo poznati po tome što su ovde uvek, a naročito u predizbornim vremenima, plate rasle višestruko brže od produktivnosti?
I nije najgore što smo potrošili ono što nikad nismo ni zaradili. Još gore je što ćemo to jednog dana morati da vratimo. Da je od tog novca makar deo usmeren u investicije, a ne u puku tekuću potrošnju, lakše bismo plaćali račune bez krčmara svih vlada u poslednje dve decenije. U tom slučaju bi svakom od poreskih obveznika uz račun mogli da prikače makar sliku nekog autoputa ili mosta, sagrađenog pozajmljenim parama. I verovatno bi tad manje gunđali nego sad, kad znaju samo da dugovi postoje, a ne vide za šta je taj novac potrošen.

S druge strane, verovatno bi dobra infrastruktura mnogo više doprinela privlačenju novih stranih direktnih investicija od budžetskih stimulacija. Tim pre što se postavlja pitanje i dokle će poreski obveznici Srbije, s najnižim prosečnim zaradama u regionu, moći da finansiraju strane kompanije. I ko će biti kriv ako neko sa strane dođe u Srbiju, najavi velika ulaganja, zapošljavanje na stotine ljudi, za svakog od njih dobije subvenciju od 10.000 evra, pokupi pare i nestane bez traga i glasa? A upravo se to ovih dana desilo. Umesto da otvori 1.200 radnih mesta, kiparski vlasnik leskovačke firme Kloting je nestao i iza sebe ostavio klot hale i milione evra dugova. Između ostalog i dug Agenciji za promociju stranih investicija (SIEPA) od 1,2 miliona evra. Ko garantuje da takvih „biznismena“ neće biti još? I ko će i kako odgovarati ako ih bude?
Da se razumemo, niko ovde ne bi imao ništa protiv povećanja plata i penzija. Uz „samo“ jedan uslov, a to je da ima para za to. Ali, nema. Ove godine javne finansije biće „kratke“ za oko milijardu i po evra, a odmrzavanje plata i penzija samo bi produbilo tu rupu za nekoliko stotina miliona evra. Zato Dinkić ne može da se poziva ni na autoritet nobelovca Pola Krugmana, koji primećuje da „mnogo onog u šta ‘ozbiljni ljudi’ veruju počiva na predrasudama, a ne analizi“ i da su te predrasude „podložne modi i trendovima“.
„Poslednjih nekoliko meseci zajedno sa ostalima s čuđenjem i užasom posmatram rađanje političkog konsenzusa koji podržava fiskalnu strogoću. Nekako je postala opštepoznata činjenica da je sad pravo vreme za rezanje potrošnje, uprkos činjenici da su glavne svetske ekonomije i dalje u dubokoj depresiji. To opšte prihvaćeno mišljenje ne bazira se ni na dokazima, ni na pažljivoj analizi“, napisao je Krugman u svojoj kolumni u Njujork tajmsu.
Još jedan od ekonomskih velikana današnjice Džozef Stiglic veoma je skeptičan prema receptu koji se svodi na kresanje javnih rashoda. Ako duguje više novca nego što je u stanju da vrati, domaćinstvo mora da smanji izdatke, dok se od vlade to ne očekuje jer bi u tom slučaju moglo da dođe do pada proizvodnje i prihoda i rasta nezaposlenosti, što bi takođe otežalo vraćanje dugova, smatra Stiglic. Protiveći se dodatnim merama štednje, na koje se odlučuje sve više zemalja s rastućim javnim dugom, on upozorava da bi u tom slučaju rezultati mogli biti katastrofalni, s obzirom na krhki oporavak. „U tom slučaju ekonomski rast biće spor, a Evropa i SAD će verovatno ponovo doživeti recesiju“, kategoričan je Stiglic, po čijem uverenju „isti principi ne važe za porodicu i državu“.
Teško da Dinkić može naći veće autoritete od Krugmana i Stiglica, koji bi potvrdili ispravnost njegovog stava da plate i penzije treba odmah odmrznuti. No, ako nekom iz Nemanjine 11 i padne na pamet da se poziva na Stiglica, neka posluša i njegov savet da bi u investicije trebalo preusmeriti sav novac koji se do sada trošio u neproduktivne svrhe. Jer, imalo bi šta da se preusmeri. Tim pre što je ovde deo NIP-a bilo i krečenje sportskih hala i školskih toaleta, iako to sa investicijama nema ama baš nikakve veze, a teško da bi moglo da prođe i kao tekuće održavanje.

Objavi:

Del.icio.us
Digg
My Web
Facebook
Newsvine

Unesite tekst komentara:

30. jul 2010. 14:26:40

| Domaći Štiglic

2

Ako Vrlom domaćem komentatoru Milanu Ćulibrku putokaze pa makar i samo inspirativne opomene mogu davati Pol krugman a naročito Džordž Štiglic, blede neokejnzijanske kopije koje u ovakvim vremenima koriste šansu da još malo uglačaju svoje skromne akademske karijere pa i ugled javnih delatnika, onda bi trebalo jasno saopštiti svima koji čitaju ovakve pasaže da je "skromnost inteligencije" ovdašnjih analitičara postala njihova osnovna vrlina. Završivši ekonomske i srodne fakultete a poneki od njih čak ni to te bivajući na stalnoj vezi sa ekspertima iz takvog miljea, koji su sada "at full throttle" razastrti i po drugim institucijama od kojih sve imaju visoke aspiracije na "izuzetnu pamet" zaista je čudno da se niko od njih makar ne usudi pomenuti i bradatog Marksa. Ma, verovatnije je da umišljaju kako ovaj nema šta novo otkriti u savremenoj ekonomiji "nove Vaseljene". A još je verovatnije da ga nisu ni dotakli a sačuvaj bože iz njegovog opusa pokupili i po koju kap "zlatne kiše". Biće ustvari da su ga, kao i njihovi profesori, zaobišli u širokom luku sve se okrećući da im nije za leđima. A bez njega ali i njegovih prethodnika, da ih ne pominjem, jadni kakvi su i kakvima ih je dala naša nevesela stvarnost, jedva se mogu sakriti i pod samu senku onoga što se nadvilo nad celim globusom a kamoli dekodirati sve tajne savremene ekonomske utrnulosti. Zato i ostaju u plićaku u kome se brčkaju kao deca koja nikada neće odrasti. A pojmovi kao novac, kredit, potrošnja, raspodela ili radna snaga izgledaju im kao udaljene kosmičke tačke. Tako se i za njih politička ekonomija kao nepoželjna sintagma pretvorila u astrologiju i nebesku mehaniku a ne u živu dijalektičku strukturu Sivo i tužno.

02. avgust 2010. 15:10:40

| era

4

tekst je upozoravajuci i odlican za nauk gospodi iz vlade koja se samo slikaju i daju,u vecini slucajeva lazna obecanja.kada ih neko podseti na promasaje,gospoda eksperti odmah proglasavaju svoje kriticare neznalicama.tako da je ovaj komentar narucena bljuvotina ,,eksperata,, neka se pokupe i odleprsaju.bravo za g, culibrka

02. avgust 2010. 15:25:59

| svašta

1

Niste me još samo pitali gospodine Ero koliko sam dobio za "naručenu bljuvotinu". Iz pristojnosti ja to Vas neću pitati za, eventualno, naručeno malanje.

12. avgust 2010. 09:25:58

| Тома Илић

0

Доста прича за малу децу.Ваљда Млађа мисли да су сви пензионери мала деца.Нису сви баш толико дементни да су стигли на ниво мале деце.Боље би било да се постара да се смње рачуни(електрична енергија,грејање,"братски"гас и сл.)него што прича о повећању плата и пензија."Нови касапи"што под реп кољу нападали су Милошевића шђто купује социјални мир али тада су трошкови били мали.Млађан купује предизборни рејтинг празном причом а од тоига трошак само скаче.Ако се повећају горе речена примања,скочиће енормно цене па ће тек онда сиротиња да награбуси.

<<

13. septembar - 19. septembar 2010.

>>