Većina ovdašnjih ekonomista tipuje da predlog o odmrzavanju, koji Dinkić „podgreva“ već sedam meseci, neće dobiti zeleno svetlo od MMF-a ni tokom naredne revizije stend-baj aranžmana. Ni oni, međutim, ne gaje iluzije da će Dinkić priznati „poraz“. Samo će se odlučiti na „taktičko povlačenje“ i odložiće taj zahtev za neku od narednih revizija.

Nema sumnje da je, zalažući se za odmrzavanje plata i penzija odmah, Dinkić dobro odmerio. Protiv je samo „šačica“ ekonomista i analitičara, plus možda ministarka finansija, a uz njega je više od pola miliona zaposlenih u javnom sektoru i još milion i po penzionera. Dakle, skoro jedan prema milion! Idealan odnos snaga za svakog političara.
Još samo da se slomi MMF, pa da svi nakrivimo ćurak i krenemo da trošimo, pardon, da podstičemo tražnju za domaćim proizvodima. Na taj način će se podstaći privredni rast, poslodavci će početi da zapošljavaju nove radnike, oni će takođe da troše... Skoro kao ekonomski perpetuum mobile.
Na prvi pogled deluje sasvim logično. Nešto me, međutim, kopka. Takav scenario za izlazak iz krize suviše je očigledan. Biće, ipak, da ovde ne može sve da bude kao u onoj reklami, „deluje šašavo, ali mene leđa više ne bole“. Uostalom, da je to tako prosto, pa zar bi se SAD, Japan ili Evropska unija još batrgali na granici između krhkog oporavka i skoro besomučnog straha od novog kruga privrednog pakla, iako su „svoje“ ekonomije dopingovali hiljadama milijardi dolara.

Elem, da bi Srbija zaustavila recesiju, u koju je samo delimično upala i zbog prelivanja globalne finansijske krize, potrebno je mnogo više. Jer, da je spas samo u potrošnji, bez sumnje bi Srbija bila među svetskim ekonomskim silama. Pa, zar nismo godinama trošili makar 20 odsto više nego što stvaramo? Zar nismo poznati po tome što su ovde uvek, a naročito u predizbornim vremenima, plate rasle višestruko brže od produktivnosti?
I nije najgore što smo potrošili ono što nikad nismo ni zaradili. Još gore je što ćemo to jednog dana morati da vratimo. Da je od tog novca makar deo usmeren u investicije, a ne u puku tekuću potrošnju, lakše bismo plaćali račune bez krčmara svih vlada u poslednje dve decenije. U tom slučaju bi svakom od poreskih obveznika uz račun mogli da prikače makar sliku nekog autoputa ili mosta, sagrađenog pozajmljenim parama. I verovatno bi tad manje gunđali nego sad, kad znaju samo da dugovi postoje, a ne vide za šta je taj novac potrošen.

S druge strane, verovatno bi dobra infrastruktura mnogo više doprinela privlačenju novih stranih direktnih investicija od budžetskih stimulacija. Tim pre što se postavlja pitanje i dokle će poreski obveznici Srbije, s najnižim prosečnim zaradama u regionu, moći da finansiraju strane kompanije. I ko će biti kriv ako neko sa strane dođe u Srbiju, najavi velika ulaganja, zapošljavanje na stotine ljudi, za svakog od njih dobije subvenciju od 10.000 evra, pokupi pare i nestane bez traga i glasa? A upravo se to ovih dana desilo. Umesto da otvori 1.200 radnih mesta, kiparski vlasnik leskovačke firme Kloting je nestao i iza sebe ostavio klot hale i milione evra dugova. Između ostalog i dug Agenciji za promociju stranih investicija (SIEPA) od 1,2 miliona evra. Ko garantuje da takvih „biznismena“ neće biti još? I ko će i kako odgovarati ako ih bude?
Da se razumemo, niko ovde ne bi imao ništa protiv povećanja plata i penzija. Uz „samo“ jedan uslov, a to je da ima para za to. Ali, nema. Ove godine javne finansije biće „kratke“ za oko milijardu i po evra, a odmrzavanje plata i penzija samo bi produbilo tu rupu za nekoliko stotina miliona evra. Zato Dinkić ne može da se poziva ni na autoritet nobelovca Pola Krugmana, koji primećuje da „mnogo onog u šta ‘ozbiljni ljudi’ veruju počiva na predrasudama, a ne analizi“ i da su te predrasude „podložne modi i trendovima“.
„Poslednjih nekoliko meseci zajedno sa ostalima s čuđenjem i užasom posmatram rađanje političkog konsenzusa koji podržava fiskalnu strogoću. Nekako je postala opštepoznata činjenica da je sad pravo vreme za rezanje potrošnje, uprkos činjenici da su glavne svetske ekonomije i dalje u dubokoj depresiji. To opšte prihvaćeno mišljenje ne bazira se ni na dokazima, ni na pažljivoj analizi“, napisao je Krugman u svojoj kolumni u Njujork tajmsu.
Još jedan od ekonomskih velikana današnjice Džozef Stiglic veoma je skeptičan prema receptu koji se svodi na kresanje javnih rashoda. Ako duguje više novca nego što je u stanju da vrati, domaćinstvo mora da smanji izdatke, dok se od vlade to ne očekuje jer bi u tom slučaju moglo da dođe do pada proizvodnje i prihoda i rasta nezaposlenosti, što bi takođe otežalo vraćanje dugova, smatra Stiglic. Protiveći se dodatnim merama štednje, na koje se odlučuje sve više zemalja s rastućim javnim dugom, on upozorava da bi u tom slučaju rezultati mogli biti katastrofalni, s obzirom na krhki oporavak. „U tom slučaju ekonomski rast biće spor, a Evropa i SAD će verovatno ponovo doživeti recesiju“, kategoričan je Stiglic, po čijem uverenju „isti principi ne važe za porodicu i državu“.
Teško da Dinkić može naći veće autoritete od Krugmana i Stiglica, koji bi potvrdili ispravnost njegovog stava da plate i penzije treba odmah odmrznuti. No, ako nekom iz Nemanjine 11 i padne na pamet da se poziva na Stiglica, neka posluša i njegov savet da bi u investicije trebalo preusmeriti sav novac koji se do sada trošio u neproduktivne svrhe. Jer, imalo bi šta da se preusmeri. Tim pre što je ovde deo NIP-a bilo i krečenje sportskih hala i školskih toaleta, iako to sa investicijama nema ama baš nikakve veze, a teško da bi moglo da prođe i kao tekuće održavanje.