„Za sve je kriv Toma Sojer, takve pesme (stvari) ne bi smele da postoje“. Na to se otprilike svode odgovori zvaničnika na sve probleme sa kojima se u poslednje vreme suočavaju građani Srbije. Od nestašica mleka, preko poskupljenja mnogih životnih namirnica, do najnovije bitke potrošača za koji litar više jestivog ulja. Dok i ono ne poskupi.

Umesto što kuka i krivicu prebacuje na sve druge, odgovorna država morala bi da reaguje drugačije. Naši zvaničnici, pak, idu toliko daleko da krivicu za nestašice svaljuju i na građane, što prave „nepotrebne“ kućne zalihe!? Pa, zar svim domaćim preduzećima, a samim tim i državi, kojoj oni plaćaju poreze i doprinose, nije u interesu da prodaju sve što proizvedu?

U čemu je onda problem što građani kupuju i više nego što im je trenutno potrebno? Zar se na taj način ne stimuliše domaća potrošnja, koja bi trebalo da stvori prostor za dalji rast proizvodnje, što će na ukupnom nivou doprineti povećanju bruto domaćeg proizvoda (BDP), a onda će i država valjda lakše da podmiri svoje potrebe? I sve to bez dodatnog budžetskog troška, odnosno bez subvencija iz državne kase čak i za keš kredite, koji su i smišljeni kao jedna od mera za podsticanje domaće tražnje.

Ispada, očito, da državi nije baš uvek u interesu da raste potrošnja. Iako bi, bar prema onome za šta se zalažu pojedini srpski ministri, upravo generisanje veće domaće tražnje trebalo da bude jedan od „motora“ rasta proizvodnje.

Svojevrsno bacanje prašine u oči predstavljaju i optužbe na račun monopola, kartela i oligopola. Pri tome nije sporno da u mnogim sektorima, uključujući trgovinu, proizvodnju mleka i jestivog ulja, postoje dominantni igrači na srpskom tržištu. Toliko snažni da mogu da diktiraju pravila. Pa i cene, jer je to mnogo lakši i brži put za povećanje profita od restrukturiranja preduzeća, povećanja rentabilnosti i produktivnosti, smanjenja prekomernih ili ukidanja nepotrebnih troškova.

Ali, ko je omogućio i dozvolio stvaranje monopola i kartela? Čija je obaveza da ih kontroliše i spreči zloupotrebu monopolskog ili dominantnog položaja na tržištu?

Logika krupnih igrača sasvim je jasna. Nema tog vlasnika kome nije san da jednog dana njegova firma „razbuca“ konkurenciju i postane monopolista u svojoj branši. I da bi ostvarili taj cilj oni često ne biraju sredstva. „Kvaka“ je, međutim, što većina antimonopolskih zakona u svetu tretira zloupotrebu monopolskog položaja i kartelsko udruživanje kao kriminalno delo.

Tako su, na primer, članom 85. Rimskog ugovora zabranjeni svi sporazumi između preduzeća, kako eksplicitni, tako i implicitni, i tajni i javni, horizontalni i vertikalni, čiji je cilj ili posledica - sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije unutar zajedničkog tržišta. Za poštovanje odredbi ovog člana nadležna je Evropska komisija. A kako ona funkcioniše na svojoj koži je 2001. osetilo 13 proizvođača vitamina. Oni su zbog kartelskog udruživanja morali da plate kaznu od čak 855 miliona evra.

Da je u Srbiji iko ikada morao da plati kaznu za zloupotrebu monopolskog položaja, bio bi to dobar primer za sve ostale. Ovako, dok zvaničnici optužuju monopole, a proizvođači tvrde da je država glavni krivac zato što su uslovi za poslovanje u Srbiji mnogo gori nego u okruženju, građani se osećaju kao ping-pong loptica. Njima su svi monopol - isti. I sasvim im je svejedno ko je kriv. Jer, u svakom slučaju njima se ispostavlja „završni“ račun. A ceh im je iz dana u dan sve veći. Ako uopšte imaju sreće da na rafovima prodavnica nađu ono što bi želeli da kupe.

Nažalost, sasvim je izvesno da najnovija epizoda srpske sapunice o monopolima neće biti i poslednja. Ne zato što je to neizlečiva bolest, već zato što nadležni još nisu pokazali definitivnu rešenost da „pacijentima“ propišu jedini mogući, ujedno i najefikasniji lek. Jaku, zdravu konkurenciju, koja bi proizvođače konačno naterala da se za kupce bore i što povoljnijim odnosom između cena i kvaliteta svojih proizvoda i usluga. Na dugi rok to je jedino rešenje. Na kratak, „bolove“ mogu delimično ublažiti i intervencije iz robnih rezervi. Time se, međutim, stvarni uzrok bolesti ne otklanja, jer ni robne rezerve nisu bunar bez dna, iz koga bi se, na primer, pekari u nedogled mogli snabdevati jeftinijim brašnom, stočari kukuruzom, a građani jestivim uljem.