Pre svega zato što se sa hiljadarkom i ne može bogzna šta. Svaki dan vredi sve manje. U prodavnicama se sada za nju može pazariti 11 odsto manje robe nego pre godinu dana, a u menjačnicama se ne može kupiti ni 10 evra. Napreduje unazad. Svaki dan u svakom pogledu.

 

Znam, od malena su me učili da nije lepo, ni uputno gledati u „tuđe dvorište“. Pogotovo kod suseda, kod kojih, kako tvrde ovdašnji zvaničnici, plate jesu veće nego kod nas, ali „nisu dugoročno održive“. Zato ne gledam ni „Farmu“, ni „Dvor“… Nemam ni profil na Facebook-u. Ali, uprkos svemu tome, nisam mogao a da ne naćulim uši kada je nedavno vladar Kuvajta, Emir Sabah al-Ahmad al-Sabah, obelodanio da će povodom pet godina svoje vladavine, pola veka nezavisnosti zemlje i dve decenije oslobođenja od iračke okupacije svaki od oko 1,1 milion državljana te zemlje dobiti na poklon po 1.000 dinara. Ne srpskih, nego kuvajtskih. Inače, vest ne bih ni zapazio. Niti bi je iko ovde objavio. Ovako, razlika je drastična. „Njihova“ hiljadarka vredi 2.700 evra. Još malo, pa prosečna godišnja plata u Srbiji.

Eto, reći će neko ko se još seća raznih obećanja ovdašnjih političara, nije kome je obećano, već kome je suđeno. Ma kakve besplatne akcije, kakvi bakrači. Tim pre što će, osim novca, Kuvajćani 14 narednih meseci moći besplatno da uzimaju osnovne životne namirnice.

Možete samo da zamislite šta bi se u Srbiji desilo. Za samo par dana bi nestalo robe u prodavnicama ili bi se oni „dovitljiviji“, navikli 90-ih na kredite iz primarne emisije i kupovinu deviza po zvaničnom, mnogo nižem kursu od tržišnog, setili da registruju firme za izvoz hrane!? Pa, ništa ne košta, a na svetskom tržištu tražnja za hranom raste. Samim tim i cene. Super biznis. Skoro ekonomski perpetuum mobile. Prava šteta što su ove povlastice predviđene samo za državljane Kuvajta, a ne i za ljude sa ovih prostora.

S tim u vezi ne mogu da se ne setim starog dobrog vica, o tome kako je naš čovek uspeo u Londonu. Šetao je pored Temze i čuo davljenika. Nije ni tren razmišljao, skočio je u vodu i izvukao nesrećnika. I gle čuda - bio je to jedan od bogatijih engleskih lordova. Svog spasioca pozvao je naveče u dvor, na svečanost. U neko doba, engleska gospoda povukla su se u posebnu prostoriju. Počeli su da igraju poker. U jednom deljenju spasilac iz Srbije dobio je jake karte. Uložio je skoro sve što je imao, ali se ispostavilo da jedan od suparnika ima jače karte.

„Slab si“, rekao je engleski lord.

„Da vidim“, rekao je očajan naše gore list.

„Taman posla! Pa, ovde su svi džentlmeni, u čiju se reč ne sumnja“, skoro uglas graknuli su engleski plemići.

I? Šta mislite koga je posle toga „krenula“ karta i ko je odneo „šnjur“?

U Evropskoj komisiji očito znaju sa kim imaju posla. Zato nema ništa na časnu reč. U Briselu se pažljivo prati svaki potez vlasti u Beogradu. S razlogom. Poslednji u nizu dokaza je hohštapleraj sa dvostrukim akcizama na gorivo. Možda je onaj ko je takav amandman podvalio parlamentu kao „kukavičje jaje“ mislio da tokom novogodišnjih i božićnih praznika u Briselu nema „požarnog“ i da niko od mamurluka neće ni primetiti šta se dogodilo. Srpska posla, na sreću, tamo ne prolaze. Tako će Vlada Srbije, po svemu sudeći, morati da poništi odluku kojom su poništeni očekivani efekti liberalizacije tržišta naftnih derivata. A to što su vozači u međuvremenu gorivo plaćali skuplje, koga briga. Ili će možda ekipa iz Nemanjine 11 naći „solomonsko“ rešenje i povećati akcize i na gorivo slabijeg kvaliteta. Pa, neka se neko ponovo žali na neku odluku. Svi će ćutati, svesni da može biti i gore.

Ovih dana pažnju mi je privukla još jedna vest. U njoj se navodi da „Vlada namerava da održi sastanak sa vodećim bankarima i privrednicima kako bi zajedno razmotrili šta se dešava sa nacionalnom valutom, čije jačanje ozbiljno ugrožava domaću ekonomiju“.

Verovatno će se mnogi stariji čitaoci setiti već legendarnog sportskog komentatora Mladena Delića i njegovog antologijskog pokliča: „Ma ljudi moji, je li to moguće?“ kada je golom u poslednjim sekundama utakmice sa Bugarskom tadašnja Jugoslavija obezbedila nastup na evropskom prvenstvu u fudbalu. Jeste, moguće je. Naravno, ne u Srbiji. Ovde svi kukaju samo kada dinar pada, iako je svima jasno da sa ovakvom ekonomijom ni valuta ne može biti snažna ni stabilna.

Vest je, dakle, tačna, samo što se ne radi o srpskoj, već švajcarskoj vladi, koja je zaista zabrinuta što je u poslednjih godinu dana franak ojačao prema evru za skoro 20 odsto. Zbog toga švajcarske industrijalce boli glava, jer im je izvoz za toliko postao skuplji pa im je mnogo teže da svoju robu prodaju kupcima iz inostranstva. Tamošnja poslovna elita svesna je da bi situacija postala jako opasna ako „švajcarac“ nastavi da jača. Zato traže od Vlade i Centralne banke da zaustave dalje jačanje franka.

Eh, reći će većina građana i privrednika Srbije, samo da još Evropska centralna banka i američke Federalne rezerve oslabe evro i dolar. Sa ovakvom strukturom srpske privrede, to bi bio i jedini način da dinar malo ojača.