Svakih 15 dana na adresu Srete Ž. koji živi sa suprugom i sinom u selu Stupnica u okolini Loznice, stigne penzijski ček od 5.000 dinara.

Sin godinama nema stalan posao, već povremeno radi na građevini, a supruga nema nikakva primanja.

„Šta mogu da uradim s 10.000 dinara? Dobro je što imamo baštu i odgajimo neku svinju i kokošku. Mada je hrana za stoku sve skuplja“, priča taj seljak.

Njegov komšija Zoran M. je više od 10 godina na birou rada. Živi sa ženom, dvoje dece i bakom. Mesečni prihodi tog petočlanog domaćinstva su 18.000 dinara. Na trpezi su im najčešće pasulj i krompir. Kompjuter, nova garderoba, letovanje su za tu porodicu bajka.

„Deca dobijaju dečji dodatak i baba poljoprivrednu penziju oko 8.000 dinara. Ponekad radim na građevini, ali ni tu sad nema posla. Leti prodam nešto malina, koji litar rakije i tako se snađemo“, kaže on.

U gradu je možda još teže, nema ni bašte ni rakije, a sve je više porodica u kojima niko ne radi. A oni što rade primorani su da ćute i trpe ucene poslodavaca koji, svesni da više stotina hiljada ljudi čeka u redu za posao, imaju sve „pregovaračke kečeve“ u rukavima.

Lečenje pesimizma alkoholom

Anketa o potrošnji domaćinstava ukazuje na visok stepen siromaštva jer tročlana porodica samo na hranu i režije troši 56 odsto prihoda, kaže Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja. U razvijenim zemljama, prema njegovim rečima, na hranu se daje 15 odsto zarade, a u Srbiji 41 procenat. Čak u Bugarskoj je to oko 30 odsto. Zabrinjava što seljaci na brdovitom Balkanu više troše na alkohol i cigarete nego na zdravlje i obrazovanje.

„Zdravstvo i školstvo su dva važna stuba jedne nacije i od njihove stabilnosti zavisi ne samo ekonomski, već i društveni razvoj. Srbija ni u tom pogledu nije na dobrom putu“, kaže Đogović.

 

Ne samo da traže utehu u duvanu i alkoholu, već su građani Srbije i najveći pesimisti na svetu u očekivanjima za 2011, pokazalo je istraživanje Gallup International. I tu se štošta pogoršalo budući da je Srbija prošle godine bila na trećem mestu. Ipak, prema ekonomskim očekivanjima, Francuzi su prvi na listi najvećih pesimista, slede ih Islanđani i Rumuni, pa Srbi. Neko reče da bi, posle nemaštine u devedesetim, ratova, hiperinflacije, sankcija, redova za mleko i hleb, zatim otpuštanja u postoktobarskom periodu, zatvaranja fabrika, stanjivanja novčanika tokom krize, svaka normalna država bila lider, a ne na tričavoj četvrtoj poziciji.

Zemlja s takvim ljudskim kapitalom, kaže Đogović, podložna je interesnim uticajima spolja i iznutra.

„Uz ’rijaliti’ medije ljudi su sputani da jasno i kritički posmatraju događanja u društvu i sve su podložniji manipulacijama“, ističe Đogović.

Nema bunta, nema masovnih protesta, svi su utihnuli, reklo bi se da su postali tolerantni na siromaštvo. Sociolog Gradimir Zajić kaže da su ljudi iskusili svašta, zbog čega su postali oprezniji. „Nije dovoljno samo da se živi loše, može da postoji i strah od goreg. Zato su ljudi tolerantni na siromaštvo. Drugi razlog je što nema ponude na političkoj sceni koja bi probudila nadu“, objašnjava on za Ekonom:east.

Zajić je saglasan sa ocenom da je loš materijalni položaj dobra podloga za manipulaciju. Tokom devedesetih dublje siromaštvo od trenutnog prebrođeno je, kaže on, raznim „dopinzima“ stanovništva.

„Stalno je bio neko drugi kriv, bili smo u ratu koji nismo izazvali, nacionalno bogatstvo je proćerdano, posle su nam neracionalno obećavali da će se standard iz 1989. brzo vratiti iako su prognoze govorile da se to ne može desiti u narednih 20 godina“, naglašava on. Iz nezadovoljstva proizlaze razne stvari, kaže Zajić, dobre socijalne promene, ali i ponovna destrukcija. „Što siromaštvo duže traje posledice su drastičnije“, kaže on. U takvim društvima raste stopa kriminala, nemiri nisu iznenađenje, a deca se povlače u sebe i postaju agresivnija.

Deca najsiromašnija

Najalarmantniji podatak je da su, prema analizama iz 2009, upravo najsiromašnija deca. Procentualno najmanje imaju i ljudi bez formalnog obrazovanja, porodice sa šest i više članova, a takvih je najviše u centralnoj Srbiji. Stopa siromaštva se rapidno povećava ako se ne uzimaju samo statističke brojke da su primanja manja od 8.000 dinara za jednočlano domaćinstvo, već i osećaj. Naime, pre dve godine skoro polovina ljudi (42,2 procenta) je smatrala da su siromašni.

Gordana Matković, savetnica predsednika Srbije za socijalna pitanja, kaže da se broj siromašnih u poslednjih godinu dana (prema statistici) povećao za 100.000. Podaci da je 650.000 ljudi ispod ili na granici siromaštva, a da 600.000 nema posao, za nju su alarmantni. Poslednjih nedelja u ovdašnjim medijima je i česta vest da je korisnika narodnih kuhinja u gotovo svim gradovima sve više.

„Oko 120.000 dece nema ni najneophodnije za normalan život, pristojnu odeću, knjige, slatkiše, igračke“, izjavila je nedavno ona. Prema njenom mišljenju, u ovoj godini bi moglo doći do stagnacije siromaštva zbog zaustavljanja rasta nezaposlenosti, ali i zbog predloga novog zakona o socijalnoj zaštiti, koji bi trebalo da dovede do značajnijeg povećanja broja korisnika i povećanja davanja. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond ocenjuju da su trenutna budžetska izdvajanja u Srbiji za socijalnu zaštitu najniža u regionu.

Biljana Mladenović, ekonomska analitičarka Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva pri Vladi Srbije, kaže za Ekonom:east da je tim propisom predviđeno da se pomoć poveća 69 odsto u odnosu na aktuelan budžet, što znači da bi izdaci trebalo da budu dve milijarde dinara veći. Iz budžeta će biti moguće, prema njenim rečima, namenski prebaciti novac lokalnim samoupravama za socijalne usluge koje finansiraju.

Ona kaže da stopa apsolutnog siromaštva od 8,8 odsto neće biti pređena ove godine jer je predviđen oporavak ekonomije, plate i penzije su odmrznute, a socijalna pomoć za najugroženije je povećana.

Porodica spasava davljenike

Od 20 najsiromašnijih zemalja u svetu, 18 je u Africi. Još pre pet godina Svetska banka je prognozirala da će se svet u narednih 25 godina suočiti sa ekstremnim siromaštvom.

 

U svetu više od milijardu dece, zapravo svako drugo, živi u siromaštvu, adekvatno prebivalište nema 640 miliona njih, 400 miliona je bez čiste vode, a 270 miliona nema pristup zdravstvenom sistemu. Svake četvrte sekunde u svetu jedno dete umre od gladi.

Biti siromašan znači biti gladan, bez odeće i krova nad glavom, bolestan i bez nekog da brine o vama, nepismen i neškolovan. Takvi su ranjivi i izloženi raznim uticajima van njihove kontrole, često ih loše tretiraju državne i društvene institucije i isključeni su iz procesa odlučivanja, kažu neke od definicija. U moderno doba sve više se izbegava termin siromaštvo i koristi isključenost. Neki bi rekli da je taj pojam širi od prvog, dok drugi veruju da kad vlade ne žele da se suoče sa sopstvenom nesposobnošću onda ne govore o siromaštvu već o isključenosti, što je zapravo eufemizam za siromaštvo.

U skladu s globalnim trendovima nije isključeno da i Srbija dobije strategiju koja bi u svom naslovu imala upravo i novu terminologiju. Naime, Strategija za smanjenje siromaštva, usvojena 2003, ispunila je još 2008. svoje ciljeve, da smanji broj siromašnih 50 odsto, pa se njeno važenje završilo 2009. Baš kad je kriza počela ozbiljno da „kosi“ skoro sve pred sobom, a broj siromašnih ponovo brzo počeo da raste. Bez obzira na sve, negde će stajati zapisano, makar to bilo i samo u državnim arhivama, da je ta Strategija uspešno sprovedena, po onoj narodnoj „operacija uspela, pacijent nije preživeo“.

Gradimir Zajić kaže da mnogima državna pomoć ne bi bila dovoljna da nije solidarnosti porodice, a da nema solidarnosti uopšte odavno bismo propali.

„Porodična solidarnost je objašnjenje kako ljudi koji su osiromašeni u poslednje dve decenije opstaju. Solidarnost ne nestaje i ona je u osnovi svake zajednice. Da li se ispoljava u svakoj situaciji, da li je ima u dovoljnoj meri, da li su posrednici koji je podstiču i usmeravaju uvek aktivni drugo je pitanje, ali ona kao vrednost postoji“, ističe on.