Novine su prenele iskren protest novosadskog taksiste Mileta na predlog da nove tablice na taksi vozilima budu prepoznatljive.

 

Pozivati se na njegovu naivnost ili nepoštenje slab je pokušaj zavaravanja. Stranputica je i preispitivati moralne veličine Miletovih kolega kroz njegov primer. On je samo glasno rekao ono što mnogi misle ali se kriju iza prozaičnih argumenata protiv TX oznaka.

Odavno je srpsko društvo počelo moralno da relativizuje sve što je nekad bila civilizacijska obaveza da iskoreni. Zaključiti da taksista koji pre odlaska u Bubanj potok „vraća“ kilometražu i kune se u krsnu slavu da je automobil uglavnom stajao u garaži, pa je „kao nov“, još i bolji jer je „razrađen“, samo bavi obmanom - kamuflaža je njegovog racionalnog ponašanja.

Osuđivati taksiste što se brinu da li će moći da „podvale“ svoje islužene automobile jeste logično, ali oni su samo dobri vojnici sistema u kom je, na primer, najbogatiji pojedinac, prema poreskim prijavama, radnik u kontroli letenja (doduše sa vanrednim prihodima), a sitni preduzetnici najizdašniji finansijeri političkih partija.

Primera je na sve strane. Koliko je samo firmi koje radnicima godinama ne plaćaju doprinose, a koliko je preduzeća koja su zbog toga žestoko kažnjena. Problem se rešava na drugi način - država na kraju plati iz budžeta i poveže staž. Koliko je firmi i domaćinstava koji duguju hiljade evra za neplaćenu struju, a koliko je onih koji su zbog toga ostali u mraku. Poruka je očigledna - istrajte u neplaćanju struje, dug će jednom biti oprošten...

Hajdemo dalje. Legalizacija divlje gradnje nepogrešiva je politička strategija za dobijanje simpatija glasača. Po pravilu o uknjižavanju svega i svačega učestalije se priča pred kraj mandata vlade. Dosad su se diskusije vodile o tome kako je taj proces neophodan, kako je nemoguće porušiti sve što je bespravno sazidano i kako, uostalom, ti što su gradili na divlje nisu krivi za to (?).

Danas se otišlo i korak dalje. U prvom planu je cena. Ne, bespravne kuće i zamkovi neće biti legalizovani besplatno. Koštaće to čitavih 13 dinara mesečno. Tri kutije šibica. Njihovi vlasnici neće dobiti čak ni društvenu osudu, već iskreno razumevanje. Osude, ni društvene ni pravne, neće biti ni za opštinske i državne činovnike koji su, da budemo iskreni, svojim neradom i afinitetima prema kovertama mnoge i onemogućili da legalno zidaju. Kome je još do onih koji su godinama kampovali pred šalterima, plaćali bezbrojne takse i poreze. Oni su starovremenski, prevaziđeni ljudi, recidivi paleozolitskog načina života u kom propisi postoje da bi se primenjivali. Ti ljudi su danas „van sistema“. Uzalud se nadaju nekom „priznanju“, na primer oslobađanju poreza na legalno izgrađenu imovinu.

Državne elite često poručuju da ispravljanjem jedne ne sme da se napravi još veća nepravda. Posebno se to ističe kad se pominje vraćanje imovine otete posle Drugog svetskog rata. Restituciju mora da krasi princip skromnosti, nova je mantra. Naturalna restitucija ne bi zadovoljila postojeće standarde. To znači da stari vlasnici računaju na obveznice sa rokom dospeća od nekoliko dekada, a ne na, recimo, vraćanje oduzetog građevinskog zemljišta. Ono će ostati u državno-partijskom vlasništvu, isto kao i novac od rente koju će, između ostalih, i oni plaćati, možda baš od prodaje tih obveznica.

Tužan je to životni apsurd, ali od poštenja se ovde malo ko hleba najeo. Kao i od iluzije sa kojom su mnogi u tranziciju ušli pre desetak godina, radujući se zavodljivim idejama, ispostavilo se, nikad dočekanih društvenih promena.

Sociolozi bi mogli da se pozabave pitanjem da li je pozitivna diskriminacija prekršioca prevazišla usko tumačenje korupcije i postala „mainstream“ - životni stil i način razmišljanja u kom su indulgencije uvek jeftinije od poreza. Kad je o elitama reč, jedna od glavnih karakteristika je da im to naizgled ne smeta. Naivno bi bilo očekivati da ubuduće bude drugačije. Može li ko da zamisli lucidnog političara koji bi se prisetio obećanja o transparentnosti, metaforičkog stavljanja TX tabli na rad vlade. Odgovor nije teško naslutiti: „Ko će da živi ovde kad vidi kako radimo?“.