Da su ovdašnji privrednici ministri odmah bi sproveli restituciju, osnovali investicionu razvojnu banku, pored subvencionisanja bankarskih kamata to bi činili i sa kamatama na lizing, smanjili bi doprinose na plate, a porez na dodatu vrednost naplaćivali po realizaciji, a ne kako je sada, po fakturisanju.

To su samo neke od preporuka koje bi vlasnici kompanija u Srbiji, kako kažu za Ekonom:east, predložili Vladi. Domaći preduzetnici tvrde da država prema njima ima maćehinski odnos što se ogleda i u subvencijama za otvaranje novih radnih mesta koje su daleko veće za strance.

 

„Podsticajne mere stranim investitorima su katastrofalna stvar, rekao bih ravna polufašističkom koraku. Možda sam pregrub, ali proučavao sam ekonomsku istoriju u XX veku i nisam pronašao takav slučaj u modernoj ekonomiji“, kaže za Ekonom:east Goran Sredojević, vlasnik Goran Global Trade, fabrike za proizvodnju sistema zaštite od sunca.

On tvrdi da bi sa subvencijom od 10.000 evra po radniku povećao proizvodnju 50 odsto.

„Naša kompanija proizvodi, projektuje u najmodernijoj oblasti za povećanje energetske efikasnosti, izvozi i nikada do sada nismo dobili ništa približno tome. Deset godina pokušavam da dobijem neka podsticajna sredstva i nisam uspeo, a neko sa strane dođe i iz cuga dobije 10.000 evra po zaposlenom. Obraćao sam se, bez uspeha, i ministarstvima ekonomije i finansija“, razočaran je on.

Čini im se, ma šta predlagali, da nema mnogo šanse da njihove sugestije budu usvojene niti da se tokom ove godine ekonomska situacija poboljša, a da to osete i privreda i građani.

„U ovoj situaciji treba nam čarobnjak, a ne znam ni da li bi nam on pomogao“, kaže Duško Vojnović, direktor kompanije Irva investicije.

Kako do jeftinih zajmova?

Vapaji za razvojnom investicionom bankom ne prestaju, jer su im krediti komercijalnih banka preskupi. Privrednici ne veruju u opravdanja da za takvu instituciju nema novca niti u priče da bi se prilikom odobravanja kredita teško ispoštovao princip „ni po babu ni po stričevima“. Potrebna je, prema njihovom mišljenju, samo volja.

„Država koja nema investicionu razvojnu banku ne može da se nazove državom“, kategoričan je Goran Sredojević.

Na pitanje gde bi mogao da se prikupi kapital za takvu banku on upućuje da se pogleda emisija Insajder „Prevara veka“ i pronađe odgovor na to pitanje aludirajući na „slučaj Kolubara“ i mnoge slične zloupotrebe.

 

„Postoje i mnogi drugi izvori. Kapital javnih preduzeća u kojima postoje rezerve mogao bi da se stavi u tu investicionu razvojnu banku, dosta novca promakne zbog korupcije. Ozbiljna država bi, mada bi me guverner kritikovao zbog ovoga, smela da rizikuje milijardu evra iz deviznih rezervi za jednu takvu banku, za prave stvari. To je bolje od intervenisanja na deviznom tržištu“, nabraja Sredojević načine na koji bi mogao biti prikupljen novac.

Miloš Ivković, vlasnik tekstilne kompanije Trikotaža Ivković kaže za Ekonom:east da je kupovina opreme „na odloženo“ za mnoge firme nemoguća misija. Kamate na lizing su previsoke, a nekretnine koje imaju nedovoljno vredne da bi poslužile kao obezbeđenje.

„Naša firma ima proizvodnju i nekretnine u Blacu koje nemaju vrednost kao neka zgrada u Beogradu ili u Nišu. Kupovina opreme nam se vezuje za hipoteke. Kada bih želeo da kupim mašinu na kredit od 30.000 evra, treba mi kolateral od 35.000 evra, a zgrada u Blacu ne vredi ništa uprkos tome što ima 10.000 kvadrata. Na koji onda način da kupimo opremu, a da to ne bude skup lizing“, objašnjava on.

Jedno rešenje bi moglo biti subvencionisanje kamata na lizing kao što se čini sa bankarskim kreditima, a drugo da se, kako kaže Ivković, osnuje osiguravajući fond poput Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita.

Doprinosi guše

Dušan Korunoski, vlasnik firme za proizvodnju netkanog tekstila M-Prointex kaže da je reforma poreskog sistema neophodna.

„Najvažnije je da se smanje doprinosi ne bi li se olakšao život privredi, a da se poveća porez na dodatu vrednost za nekoliko procentnih poena. Neće ni stranci da dođu ukoliko će lokalna samouprava raznim taksama da mu pojede profit, a država velikim nametima na plate. Zbog visokih doprinosa, koji su recimo u Češkoj 35 odsto, i skupih izvora finansiranja ne možemo biti konkurentni strancima na ino tržištima niti na tenderima“, kaže on, a sa tim se slaže i Dragiša Marinković, vlasnik fabrike za proizvodnju vatrogasnih vozila Vatrosprem.

„Privredu guše, u ovim teškim vremenima, porezi i doprinosi na plate od 65 odsto“, kaže on.

 

Ukoliko već ne mogu da se smanje svima onda bi to, prema njegovim rečima, trebalo učiniti kao stimulaciju otvaranja proizvodnih pogona u nerazvijenim, pograničnim opštinama.

„Predlagao sam već da se onima koji zapošljavaju radnike u siromašnim, rubnim opštinama prema Kosovu i Metohiji, Makedoniji, Bugarskoj smanje ti doprinosi na 30 odsto. Privatnici bi tamo pravili fabrike, a ti gradovi bi živnuli i počela bi da se rađaju deca“, kaže on i dodaje da je smanjenje sivog tržišta, takođe, važno i da je za to potrebna samo volja.

Drugi, pak, smatraju da bi država prevashodno trebalo da stimuliše izvoznike. Jedno od mogućih rešenja, prema njihovom mišljenju, jeste da se profit od izvoza izuzme iz poreske osnovice, a drugo da pretežni izvoznici, koji stranim kupcima prodaju više od polovine svoje proizvodnje plaćaju upola manji porez na zarade.

Goran Sredojević, predlaže i da se porez na dodatu vrednost (PDV) naplaćuje po realizaciji posla, a ne kad je fakturisan.

„To je izvor korupcije i zloupotrebe. Takva mera može odmah da se usvoji i videlo bi se stanje u privredi, a država bi mogla da pomaže poveriocu, a ne dužniku“, naglašava on.

Pored konkretnih sugestija uvek je aktuelan apel, koji upućuje Duško Vojnović, da se inflacija drži pod kontrolom, kao i finansijska i fiskalna disciplina.