Stara strvinarska krilatica iskupljivački je ponuđena javnosti kao opravdanje za liderstvo u najnižim platama, inflaciji, broju otpuštenih... Pomirljivi stav sveže smenjenog Mlađana Dinkića malo je ublažio hajku na njega. No, treba očekivati da ćemo još svašta čuti o prognanom ministru, antidatiranom krivcu svih srpskih ekonomskih promašaja, razdorniku koalicione sabornosti, ko zna, moguće i glavnoj prepreci bolje „prođe“ pesama Kikija Lesendrića.

 

Sad kad imamo krivca, valjda ćemo lakše da podnesemo da sistem nastavi da ne radi.

Milioni godina evolucije života stvorili su na kraju ljude čudesno razvijenih misaonih sposobnosti. Ali još se, čak ni među Srbima, nije pojavio takav stiven-hokingovski um koji bi, bez ičije pomoći, čitavu deceniju mogao da hara finansijama i ekonomijom neke zemlje, čak ni Srbije, i dovede ih do ivice kraha, a da mu u tome niko ne samo ne pomogne, nego čak to ni ne primeti.

Krivica ni logički ne može biti samo Dinkićeva. Ako je stvarno toliko dugo štetno radio, onda nas je premijer Cvetković lagao pred Novu godinu kad je rekao da ukoliko i bude rekonstrukcije Vlade, ona neće biti posledica lošeg rada nekog ministra, već želje da se kroz drugačiju organizaciju podigne efikasnost rada Vlade u celini. Ako, pak, Cvetković tako očigledno nesposobnjaštvo u svom kabinetu nije primetio do pre neki dan, onda sa pravom možemo dovesti u pitanje njegovu pronicljivost.

Ministrov najveći greh je što je prekinuo zavet ćutanja kad je rekao da državom upravljaju ljudi bez javne i političke odgovornosti. Ljudi iz senke čija imena se samo nagoveštavaju kroz aluzije, i bez iluzija da će takav greh proći nekažnjeno.

Biće da su Dinkićevi progonitelji i ovog puta zaigrali na kartu glasačke ingorantnosti, što je dosad bio siguran potez, s obzirom na to da je “baza” nebrojeno puta dokazala mazohističku spremnost da istrpi ministarska, uzgred budi rečeno i menadžerska, iživljavanja.

Trenutak u kom se sve događa teško da je mogao biti lošiji. Svetska ekonomija se sporo oporavlja, energenti i hrana dostižu rekordne cene, procene o srpskoj inflaciji variraju u razmeri od, gore dole, sto odsto, industrijska proizvodnja gotovo da nije porasla od 2001, a trebalo bi da od ove godine postane glavni motor privrednog rasta, nezaposlenih je blizu milion, pri čemu su bez posla ostali i radnici “na crno” što znači da građani više ne mogu ni da se privremeno “snađu”.

Retorika ofanzive na Mlađana Dinkića ne prevazilazi licemerje uobičajeno u prosečnom političkom svetu. Posledice takvog političkog ponašanja su neizvesnije. Sa pravom je pitati se kako će domaći i strani biznismeni reagovati na njegov prelazak na stranu opozicione frakcije vladajuće koalicije.

Neće Srbija ostati bez investicija, jer, uprkos zavidnoj samopromociji, nije ih Dinkić sam ni doveo. Ali ponašanje ulagača, posebno stranih – nenaviklih na posebnosti naše stvarnosti, otkriva bitnu institucionalnu karakteristiku domaćeg privrednog ambijenta. Ostavka jednog ministra ne bi u zemljama sa razvijeni institucijama bila toliko dramatična. Uostalom, Belgija već skoro godinu dana nema ni premijera ni ministre, pa funkcioniše, reklo bi se za balkanske pojmove, sasvim solidno.

U srpskim institucijama, od sitnih šaltera pa do najvažnijih kabineta, upravljačka vlast ovaploćena je u pojedincima “na vrhu” koji njima upravljaju, tačnije rečeno, vladaju. Pa je tako prvih 15 dana januara cela privreda stajala čekajući da se sa odmora vrate ministri i pokrenu državnu mašineriju. Dinkićevu smenu-ostavku propratila je izvesna uzdržanost investitora koji će nastaviti započete “faze”, ali će do sledećih krupnih koraka pričekati novo ministarsko rešenje. Ima li boljeg pokazatelja nepredvidljivosti, toliko puta isticanog problema domaće poslovne klime.

Veliko je pitanje može li se Dinkić smatrati nedužnim u kreiranju takvog ambijenta. Ako mu se, kao isključivom krivcu, na dušu ne mogu staviti, na primer, loša reforma pravosuđa, manjak puteva po Srbiji, monopoli državni i privatni (što su sve dodatni uzroci lošeg stanja srpske privrede), “feudalizacija” ministarstava i odmicanje od timskog rada projekat je na kom dominira njegov potpis.

Prestojeći kopaonički skup mogao bi da bude i prilika da se preispita još jedan Dinkićev projekat. Ekonomisti već duže vreme upozoravaju da je pogrešna strategija exministra kojom se punom pažnjom posvetio problemima pojedinih ulagača, “razvozeći” ih po Srbiji, dok je zanemario razvoj ukupnog poslovnog ambijenta čije bi poboljšanje (verujmo, godina je optimizma) dovelo do toga da ulagači sami dolaze u Srbiju, bez potrebe za posebnim nežnostima. Koliko god takav pristup delovao plodonosnije od postojeće strategije, u nahijskoj podeli kabineta nije izvodljiv, dobrim delom i zbog toga što ukida blagodeti pripisivanja uspeha dovođenja novog investitora isključivo jednom ministru (ekonomije).

Biće Dinkić jedna od tema, makar kafanskih, predstojećeg srpskog Davosa na kom će, bude li se pojavio, ove godine imati uglavnom smučarsku ulogu, a da se neće znati da li nas je stvarno nasankao. Privrednici, međutim, ne mogu da se ne slože da je suština Dinkićevih tvrdnji istinita - Cvetkovićeva vlada jeste neefikasna, što je svima jasno osim ministrima ušuškanim u zabludu da se sve što izgovore odmah u nekoj dimenziji i materijalizuje.