Nekada se u svakoj domaćinskoj kući znalo ko čuva pekmez. I samo je ta osoba imala ključ od špajza. Možda ona i nije bila najpopularnija, ali bi zahvaljujući njoj po neka tegla pekmeza pretekla taman do nove ture. Na stranu što nikoga ni stomak ne bi zaboleo zato što se prežderao.

 

Država Srbija ili bolje reći njena Vlada ponaša se dijametralno suprotno. U njoj ministri uglavnom gledaju samo kako da ukradu poslednju teglu „pekmeza“ i da ga što pre pojedu. Malo koga je briga hoće li posle toga imati šta da se jede do sledeće berbe.

Telekom je samo jedan od primera koji potvrđuje ovakav zaključak. I pre nego što je objavljen tender za njegovu prodaju, u Vladi su imali spreman plan kako će potrošiti bar tri-četiri puta više para nego što su potencijalni kupci u ovom trenutku spremni da plate za 51 odsto najprofitabilnije kompanije u Srbiji.

I, ako ćemo iskreno, to me uopšte ne čudi. Naša vlada bi očas posla potrošila i 10 milijardi evra, a kamoli sedminu te sume, koliko će, kako sada stoje stvari, u najboljem slučaju, dobiti za većinski paket Telekoma.

Više me brine što su i neki drugi, uključujući i medije počeli da kukumavče nad „zlom sudbinom“ ukoliko nijedan od potencijalnih kupaca u predviđenom roku ne dostavi obavezujuću ponudu za poslednju „zlatnu koku“ srpske tranzicije. Pojedini dušebrižnici pokušavaju da proture lažnu tezu da će se srpske javne finansije raspasti, a država bankrotirati ako se do kraja godine u njenu kasu ne slije tih 1,4 milijarde evra od Telekoma.

U ovom trenutku, a posebno za bolju budućnost, možda bi najbolje i bilo da tender propadne! U tom bi se slučaju bar za nijansu smanjila šansa da će pare od Telekoma biti spiskane za par meseci, za podmazivanje glasačke mašine pred sledeće izbore u vidu povećanja penzija i plata u javnom sektoru. Naravno, bez pokrića. A to je zapravo put koji sigurno vodi u bankrot i još veće probleme.

Dakle, nema nikakvog razloga za kuknjavu ako tender propadne. Čak naprotiv. Mnogo je realnije očekivati da neka buduća vlada, koja će posle izbora imati pred sobom mandat od četiri godine, neće morati već na startu da se udvara biračima populističkim potezima, već će te pare usmeriti u investicije.

Mada, ruku na srce, u Srbiji to nimalo nije izvesno. Uostalom, jedan od prvih poteza aktuelne vlade bilo je jednokratno povećanje penzija za 10 odsto, iako je svima bilo jasno da para za to nema. I šta se u međuvremenu desilo? Prosečna penzija je smanjena sa oko 300 na nešto više od 200 evra, jer je u međuvremenu kurs evra porastao za trećinu. Uz to, penzije su nominalno bile zamrznute dve godine, a u tom periodu su cene porasle za petinu, za koliko je smanjena i kupovna moć penzionera. Očito je, dakle, da penzioneri ne samo da nisu ništa dobili, već su mnogo izgubili.

Da li je onda država na dobitku? Teško da jeste. Svake godine ta jednokratna povišica od 10 odsto košta budžet, ili bolje rečeno poreske obveznike koji ga pune, 50 milijardi dinara. Od donošenja sporne odluke do kraja regularnog mandata aktuelne vlade, odnosno za tri i po godine, ukupni ceh po tom osnovu dostići će blizu dve milijarde evra! Kamo lepe sreće da su penzioneri videli ikakvu korist od toga. Ne, oni sada žive za 20-30 odsto lošije nego pre povišice!

S druge strane, sa tim novcem, koji je uludo proćerdan, mogao je da se završi i ceo Koridor 10 i mnogi drugi infrastrukturni projekti, koji bi Srbiju učinili atraktivnijom za privlačenje stranih investicija. Ovako one su prošle godine bile bezobrazno niske, tek oko milijardu evra. Da zlo bude veće, zvaničnici su do pred sam kraj godine obećavali bar dvostruko veće strane investicije, valjda uvereni da ćemo i tu laž „progutati“. Šta su očekivali? Da nam uši izrastu i da počnemo da njačemo? Ama ljudi, 2010. se u zemlju od stranih investicija slilo manje para nego 2009, u jeku globalne finansijske krize. Pa ko je ovde lud?

A, da je kojim slučajem dve milijarde evra iz budžeta usmereno u investicije, sigurno ni broj zaposlenih ne bi bio smanjen za 400.000. Neki od njih bi sigurno bili angažovani na tim infrastrukturnim radovima. Pa bi svojim platama, koje su zaradili, povećali tražnju, koja je do skora podsticana i subvencionisanim keš kreditima. I šta će se desiti kada ti krediti za mesec-dva dođu za naplatu, a njihovi korisnici su, umesto obećanog boljeg života i izlaska iz krize, dobili otkaze? Hoće li njihove rate vraćati oni koji su tvrdili da su takve pozajmice jedno od rešenja za brži izlazak iz recesije? Ili će, možda, i dalje tvrditi da je statistički Srbija izašla iz recesije i da je sada sve u redu?

Ne, ništa ovde nije u redu. I još dugo neće ni biti. I šta da očekujemo mi obični smrtnici ako su naši zvaničnici spremni da „glume ludilo“ i pred Evropskom komisijom. Pa svakome ko je hteo da „uključi mozak“ bilo je od početka jasno da Brisel neće progutati više akcize na uvozno gorivo, jer se time narušava konkurencija, pa i ustavom zagarantovana ravnopravnost svih učesnika na tržištu. Bilo je to, nema sumnje, jasno i ministrima Vlade Srbije. Samo su se pravili da „nisu odavde“ i trljali ruke što u budžet stiže više para zato što nisu hteli da poštuju uobičajena pravila igre.

E, teško nama sa „šibicarima“, koji bi da se igraju žmurke i sa Evropskom komisijom. Šta li bi tek nama bili spremni da urade.