Posle Ljiljane Čolić, bivše ministarke prosvete, koja je pokušala da iz programa biologije izbaci Darvinovu teoriju evolucije, malo je nedostajalo da srpsko obrazovanje doživi još jednu “kontrarevoluciju“.

Ovoga puta u ulozi “reformatora“ bila je komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, u čijem je predlogu nastavnog plana za 3. i 4. razred gimnazije za sledeću školsku godinu predviđeno ukidanje časova informatike.

Svakako da je i laiku jasno da je smanjivanje nastave informatike u školama, u eri računara i interneta, u zemlji koja je među poslednjima u Evropi po informatičkoj pismenosti, najblaže rečeno, apsurdno i kontraproduktivno. Primena novog plana biće, ipak, odložena, jer su primedbe imali i Nacionalni prosvetni savet i Savet za stručno obrazovanje. Obe institucije zatražile su odlaganje primene novog nastavnog plana za jednu, odnosno dve školske godine, dok se ne usvoje standardi postignuća i kvalifikacija za taj nivo obrazovanja, što će najverovatnije spasiti informatiku od septembra.

(Ne)pismenost

Bolji poznavaoci prilika u obrazovanju kažu da se nastavni planovi kroje u skladu sa snagom fakulteta čiji se studenti zapošljavaju u školama, a da u komisiji koja je pravila plan nije bilo predstavnika tehničkih fakulteta. Stručna javnost je odlaganje doživela kao olakšanje, ali je i dalje zabrinuta za sudbinu ovog predmeta i informatičku pismenost budućih generacija. U Pedagoškom društvu informatičara Srbije, navode da je taj predmet u osnovnim školama odnedavno izborni i da ga sluša trećina učenika, i dodaju da je nedopustivo da se fond časova dodatno smanji i u gimnaziji, u koju deca dolaze samo sa prividno dobrim znanjem.

“Deca koja upisuju gimnaziju znaju da naprave folder, da otvore profil i koriste Facebook, slušaju muziku i gledaju filmove, ali mnogi ne znaju ni najobičniji dokument u Wordu da napišu kako treba, malo njih zna kako da koristi elektronsku poštu ili nauči da pravi ozbiljnije tabele u Excelu“, kaže za EM Dragan Ilić, iz tog udruženja, inače profesor računarstva i informatike u Prvoj niškoj gimnaziji. On dodaje da moderniji programi za obradu slika, animacija, e-trgovina i slično, nisu ni obuhvaćeni programom, jer je potreban veći broj časova.

Predlagači plana tvrde da će manjak časova biti nadoknađen time što će informatika biti zastupljena u svim predmetima, dok informatičari smatraju da to, sa postojećom infrastrukturom i digitalnom pismenošću nastavnika sada nije realno.

Dragan Vasić, autor brojnih udžbenika iz informatike i bivši profesor u srednjoj školi Nikola Tesla, kaže da će se vremenom informatika izgubiti kao predmet u školama, ali da se to u Srbiji može desiti tek za 15 do 20 godina.

“To treba da prepoznamo i da, na nivou strategije, izjednačimo informatičku pismenost sa osnovnom pismenošću. To ne znači da svi treba da budu programeri, nego da decu treba da digitalno opismenimo, što ne možemo sa jednim časom ili izbornom nastavom”, navodi Vasić.

Kako pokazuju istraživanja, sa poznavanjem informatike ne stoje najbolje ni sami nastavnici. Anketa Udruženja profesora informatike Srbije iz 2009. na uzorku od blizu 5.000 nastavnika osnovnih i srednjih škola svih predmeta, pokazala je da njih skoro polovina nikad ne koristi računar u nastavi, a da 46 odsto ne prati novine u primeni računara. Najveći broj koristi uglavnom programe za obradu teksta, a manje od trećine stalno ili povremeno koristi multimedijalni softver u nastavi.

Kako podseća Dragan Ilić, da bi informatika bila zastupljena u svim predmetima, neophodna je dobra infrastruktura, a škole do pre tri-četiri godine nisu imale kabinete i opremu kakve bi trebalo. “Naravno da bi bilo dobro da đaci uče strane jezike u multimedijalnoj učionici, ali za to svaki učenik treba da ima svoj računar, slušalice i mikrofon. Škole sada uglavnom imaju po jedan kabinet za informatiku koji je prebukiran”, dodaje Ilić.

Prizivanje kiše

Manje nastave informatike u osnovnim i srednjim školama znači i slabije znanje s kojim svršeni gimnazijalci upisuju fakultet ili konkurišu za posao. Kako tvrde informatičari, neko ko nauči kako se pravi tekst ili prezentacija u prvoj godini teško da će to moći da primeni posle tri godine. Pri tome je, kako upozorava Dušan Tošić, profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, reč o elementarnim znanjima, koja se u modernom društvu ne očekuju samo od gimnazijalaca.

 

“Pravljenje prezentacije je osnovna stvar, ni poljoprivredni proizvođač neće donositi krompire i cvekle da ih pokazuje, nego će napraviti prezentaciju u PowerPointu. Umesto informatičkog obrazovanja, deci se nudi latinski, versko i građansko obrazovanje, kao da svi treba da se bave zemljoradnjom i mole bogu da padne malo kiše”, kritički će Tošić.

Za program informatičkog obrazovanja u školama zainteresovana je i privreda, a najviše IT sektor. Goran Stevanović, izvršni direktor domaće firme PS Tech, koja se bavi razvojem softvera, kaže da su uglavnom zadovoljni znanjem diplomaca koje zapošljavaju direktno sa fakulteta, jer dolaze sa dobrom osnovom, ali naglašava da je tendencija da se broj časova informatike u školi smanjuje, suprotna svemu što se radi u svetu.

“Nedavno je Google raspisao konkurs za srednjoškolce iz celog sveta i pozvao ih da se jave sa inovacijama. Tendencija je, dakle, da se uključuju sve mlađe generacije i ako mi hoćemo da ih isključimo, bojim se da će ih uključiti neko drugi”, dodaje on.

S druge strane, trebalo bi misliti i o isključenosti onih koji ne rizikuju da ih “ulovi“ i odvede Google, ali jesu u opasnosti da ostanu digitalno nepismeni, ako to ne mogu da nauče u školi. U Srbiji, prema podacima iz prošle godine, svako drugo domaćinstvo poseduje računar, 39 odsto ima internet priključak, od čega u selima samo četvrtina. Među visoko obrazovanima, računar koristi skoro 80 odsto ljudi, ali samo 65 odsto sa srednjom školom i 29 odsto onih nisu ni srednju završili. U domaćinstvima koja žive sa manje 300 evra mesečno, tek svako treće ima računar, a na selima je svaka četvrta kuća priključena na internet.

Činjenica je da je infrastruktura u školama u prethodnih nekoliko godina napredovala, ali je isto tako sigurno da po jedan kabinet za informatiku u školi i “okamenjeni” program nisu dovoljni da nove generacije budu spremne za informatičku revoluciju. Naravno, ako država misli da je to uopšte potrebno. Uostalom, ne tako davno se u srednjoj školi učio Pascal, a danas su gradivo Word, Excel i drugi programi iz paketa MS Office. Taj prelazak bio je korak napredak i u pravom smeru. Sada je važno da ne uslede dva koraka unazad.