Dok se otabači ovaj Ekonom:east, tri dana kasnije, možda nam ekonomija procveta.

 

Biće to jedna od posledica čudesnog otkrića srpske političke misli – premijer zapravo ima mnoga ovlašćenja. Vizija zahuktalog premijera je: “Građani Srbije treba da žive bolje danas, odmah, i mi ćemo sve učiniti da tako bude”.

Novi ministri biće, kaže premijer, još odgovorniji, vredniji, skromniji, zainteresovaniji za potrebe građana. Dugoročno, Vlada će “sistemskim merama” povećati zaposlenost i životni standard, a kratkoročnim merama će olakšati život najsiromašnijih.

Pravi krizni štab. Tačno ono što je potrebno građanima – efikasno državno rukovodstvo koje će odlučnošću, znanjem i entuzijazmom bar malo ublažiti posledice dugogodišnjeg tranzicionog sunovrata.

Laik koji se ne razume u teorije vladanja balkanskih demokratskih autokrata i višepartijskih diktatura iz neznanja bi mogao da “uključi” logiku pa da primeti, ne sumnjajući u čistotu premijerovih ideja, kako ima nečeg čudnog u tome što će novi Cvetkovićev kabinet pokušati da “spasi” Srbiju posledica sopstvenog rada u prethodnom sazivu. Bude li se neuki građanin počešao po temenu, mogao bi priupitati zašto novoizabrani ministri Cvetkovićeve vlade, dok su doskora radili kao ministri u Cvetkovićevoj vladi, nisu bili odgovorniji, vredniji, skromniji, zainteresovaniji, nego su se tih viteških vrednosti setili kad ih od katrana i perja deli možda jedna Facebook inicijativa, a do novih izbora nekoliko meseci.

Skromnost našim političarima nikad nije bila strana vrlina. Istina, samo kad treba da je traže od građana. Za “gazde” uvek mora da se nađe. Na pristojan način nam je to poručio i švajcarski ambasador Ervin Hofer kad je, komentarišući paunovsko šepurenje državno-privredne “elite” na Kopaoniku rekao da se u “pravom Davosu” ne vidi toliko bogatstvo.

Oni, pak, malo manje skeptični u ishod zapitaće se oko metoda. Kako Cvetković namerava da ispuni ambiciozna obećanja nije izrečeno, i tu se vidi kontinuitet sa ranijim vladama.

Hoće li država poljoprivrednike, jedan od večitih deklarativnih prioriteta, subvencionirati ili ne? Ako hoće, da li će to činiti, na primer, po površini na kojoj proizvode ili po kvalitetu i količini proizvedene robe. Da li će u obimnim infrastrukturnim obećanjima biti mesta i za navodnjavanje, ili seljaci treba da za dobar rod mole svetog Vasilija?

Da li će izvoz, budući temelj privrednog rasta, naslednik hitro omrznutih nam kredita, da bude i dalje stimulisan Dinkićevim mehanizmima. Ili će Vlada, kako predlažu ekonomisti, podsticati novo slabljenje domaće valute, i ako to bude činila kako misli da “danas, odmah” poboljša životni standard ljudima koji iz dana u dan sve manje realno zarađuju. Mora li put do blagostanja baš uvek da bude kutuzovski, preko “spaljenih novčanika” ili je bar neko shvatio pouku narodne pripovetke „Kako ciga nauči konja gladovati“.

Naći će se valjda među tolikim ekspertima i neko dovoljno oštrouman da razume i širu sliku – konkurentnost ovdašnje privrede se može podići, možda i pre nego monetarnim merama, smanjenjem korupcije, primenom zakona, obuzdavanjem alavih činovnika...

Sve i da je slabiji dinar (i lošiji standard), neizbežno rešenje, njime ne treba početi obimne ekonomske reforme.

One moraju početi detajkunizacijom privrede, dekriminalizacijom društva, depolitizacijom i debirokratizacijom institucija. Virtuelnim cunamijem koji bi pročistio današnje “elite”.

Bilo bi lepo kad bi u životu uvek postojali prelomni trenuci. Kad bi danas bili pred “istorijskim izborom” i kad bi, ne počnu li državnici reforme, društvo reagovalo samoodbrambeno i dramatičnim obrtom odstranilo “kontaminirano tkivo”. Istorija moderne Srbije uči nas drugačije. Uz nekoliko blistavih momenata koji su se završavali ostrakovanjem ili ubistvima prosvetitelja, srpskim društvom vladaju nepromenjene matrice. Današnje društvene dileme razlikuju se od onih od pre sto godina samo po većem broju anglicizama u tranzicionom rečniku. Šteta je samo što će i naša generacija svoj život potrošiti umrtvljeno čekajući da se vremenom stvari same od sebe poprave.