Ako kriza potraje Srbija bi mogla da se “cakli”.

Po “alibunarskom receptu”. Da građani koji nemaju para da plate režiju sređuju parkove, odvoze smeće, čiste sneg, održavaju zelenilo... Ako nema para, makar da je čisto.

Utopiju na stranu, ovakav “model” prebijanja dugova ovih dana dovodi novinare u Alibunar, malo mesto pedesetak kilometara udaljeno od Beograda, tamo gde ravnica na tren propada. Prošle nedelje put je naneo i jednog ministra. Rasima Ljajića. Doduše, nakratko, žali se jedan tamošnji zvaničnik. Kad su se kamere ugasile od ministra više nije bilo ni “m” u Alibunaru, a prašina se već dizala za kolima u odlaznom smeru.

Na 186 kilometara severno od Čačka, gde su javna preduzeća prodavala stanove neplatiša kako bi naplatila dugovanja za komunalije, ova gotovo siromašna opština izabrala je plan B. Doduše, neodrživ za veći broj građana i na duži rok, ali za sada i dalje “zanimljiv” i medijski “jestiv”. Najsiromašniji građani opštine Alibunar kojima je stotinak evra duga za nekoliko neplaćenih računa za komunalije pojam, angažuju se na javnim radovima. Kako su nam u gradu rekli, već “čuvenu” Milojku upoznaćemo nešto kasnije.

U Alibunar ekipa Ekonom:easta stiže prvog prolećnog jutra u Srbiji. Meteorološki je potpuno neispravno i krajnje je subjektivna kategorija, ali, vreme je ružno. Ipak, od samog ulaska u gradić jasno je da nije to jedini razlog zbog kog se na ulici tek tu i tamo može sresti neko. Radni je dan, ponedeljak. Žurimo ka zgradi Opštine i jedini smo koji nekud žurimo.

Iako je ovu svojevrsnu “kompenzaciju” Opština Alibunar uvela kao jedino rešenje za najsiromašnije od kojih su potraživanja ionako teško naplativa, predsednik Opštine Danijel Kišmarton za Ekonom:east kaže da su na taj korak bili prinuđeni kako bi “resetovali stanje”. Jer, kako kaže, u toj opštini između 400 i 500 ljudi nema nikakva primanja. Iako na prvu loptu ne zvuči mnogo, za mala mesta to je pozamašna kategorija. Oni žive od nevelike socijalne pomoći koja najčešće ne „krpi“ račune. Alibunar ima oko 3.500 stanovnika, opština s 10 mesta 23.000.

Nezaposlenost je, objašnjava Kišmarton, iznad republičkog proseka od dvadesetak odsto. Ovde, saznajemo, radne knjižice ima tek 3.800 ljudi, najviše u državnim firmama. Poslu se na birou nada 3.000 žitelja tog mesta. Kišmarton veruje da ni to nije tačna slika, budući da mnogi nisu na evidenciji iz različitih razloga.

Zato se zbog dugova koji iznose maksimalno 10.000 dinara, kaže, ljudi sada sami javljaju za javne radove. To je ipak, za sada dozvoljeno samo najugroženijima, nekolicini čijih para je spreman da se odrekne JKP Univerzal, preduzeće za komunalne usluge u Alibunaru. “Ovo je mala sredina, pa se tačno zna ko je stvarno ugrožen. Zna se ko su korisnici narodne kuhinje. Nismo želeli da vodimo bespredmetne sporove naplaćivanja od nekoga ko nema da plati. To bi samo opteretilo sudove”, objašnjava prvi čovek Opštine.

On dodaje da su od najsiromašnijih mnogo veći problem firme i pojedinci koji račune ne plaćaju iz bahatosti.

Zaposleni se broje na prste

Prosečna plata u Alibunaru je 19.600 dinara. Cene osnovnih namirnica nisu niže nego u prestonici. Ove ljude najviše muči to što firme koje rade mogu na prste da se izbroje. Kišmarton objašnjava da 270 radnika upošljava Industrija mesa Banat, te da osim nje ima tek desetak preduzeća sa po sedam-osam zaposlenih. To je osnovi razlog nagle “popularnosti” javnih radova u Alibunaru. Kišmarton kritikuje rešenje Čačka. Kaže, prodaja imovine dužnika zbog neplaćenih računa je najlošiji način naplate. Iako je direktor javno-komunalnog preduzeća Univerzal Lazar Anović saglasan s tim, on ipak veruje da firme nekad nemaju izbora. Anović za Ekonom:east kaže da to preduzeće živi od naplate i da je sistem javnih radova “nužno zlo”, ali tek za nekolicinu građana. Trenutno je u Alibunaru angažovano njih petoro. Ponedeljak i utorak su, objašnjava, “udarni “ dani. Tad se odvozi smeće koje građani ostavljaju ispred kuća.

“Na tu ideju došli smo rukovođeni time da su ljudi u teškoj situaciji. Utuženjem bi se njihova dugovanja povećavala, a firma bi morala da plaća sudske takse”, kaže.

Anović dodaje da najviše posla za građane ima od juna do oktobra kad grad ozeleni, pa treba sređivati parkove.

Dugovanja tom preduzeću iznose oko pet miliona dinara, ističe. Iako računi za komunalije u ovom gradiću ne prelaze 2.000 dinara, poslednje dve godine koliko se program sprovodi angažovanje se pokazalo isplativije od gomilanja računa bez pokrića. “Dnevnicu” za fizičke poslove računaju 500 dinara. Ipak, Anović upozorava da takav način rada ima limite.

“Možemo da izdržimo da tako plaćaju račune petoro ili desetoro građana, druge neplatiše smo prinuđeni da tužimo i isključujemo sa vodovodne mreže”, objašnjava.

Tako je od početka godine već desetak kuća bez vode, priča Anović i o drugoj strani medalje.

Cunami na srpski način

Završavamo zakazane razgovore i krećemo u šetnju gradom. Već smo “indoktrinirani” pričom, pa mahinalno skrećemo u park. Veliki, uređeni prostor između Opštine i Suda sa stotinu gnezda svraka u krošnjama drveća koje galame, čak više od dve velike grupe đaka na školskom odmoru. Radno je vreme, kafići su prazni. U parku samo stariji i deca. Ali ne mnogo njih, tek nekoliko. Od sivog dana odskače samo drečavo narandžasti komunalni prsluk Milojke s grabuljom u ruci. Nju tražimo. Prilazimo baki, ali saznajemo da ima 52 godine. Marama na glavi dodaje joj petnaestak godina, ali i izborano lice. U parku radi od 7.00 do 15.00. Računi se nakupe do 7.000-8.000, a to nema odakle da plati, kaže. Njena mesečna primanja od socijalne pomoći su 5.000 dinara.

“Nemam gde dodatno da zaradim, moram da odužim. Sama živim”, kratko odgovara Milojka i dodaje da drugog izbora nema.

Povremeno radi po kućama, sređuje bašte, ali za to dobija po 100 ili 200 dinara. Neki joj umesto novca daju namirnice. Tek da preživi. Na javni rad se vraća već šesti put. “Razduži se” kaže, ali, opet se nakupi. Žali se da joj je sve skupo, hleb košta više od 50 dinara, ulje više od 160, kafa blizu 100, šećer 110, ređa Milojka svoj “spisak”.

Nešto dalje srećemo baku Doinu. Ovog puta zaista baku, sređenu gospođu, učiteljicu u penziji. S 28.000 dinara penzije gotovo da je “buržuj” u Alibunaru i ne mora na javne radove. Uprkos tome kaže da se mesec rasteže od penzije do penzije, ali ne žali se. Uz baštu u dvorištu njoj je dobro, objašnjava nasmejana bakica. U parku srećemo još jednu penzionerku. Anujka nosi kese s voćem s pijace i ne voli da se slika. I ona živi sama, sa svojom penzijom, pa to “nekako ide”.

Odustajemo od potrage za nekim ko nije penzioner. Napuštamo Alibunar lagano. S jasnom slikom u glavi zašto ministri odlaze mnogo brže iz malih mesta gde su bogati bogati s 200-300 evra mesečno.

I da, tog istog jutra kada smo posetili Alibunar, ovaj vojvođanski gradić uplatio je 5.000 dolara pomoći Vladi Japana. Znaju ovi ljudi šta znači pustoš. Sve to gotovo da je veći paradoks od vesti koja je nekoliko dana posle zemljotresa u Japanu stigla iz japanske ambasade u Srbiji, a koja je glasila “Japan neće Srbiji uskratiti obećanu pomoć”. Jer, većina gradova u Srbiji hronično boluje od cunamija, u njima razlika pre i posle nedajbože pravog bila bi skoro neprimetna.