I pravičnosti. Da ne bude zabune u ovo vreme inflacije pravednosti, reč je o restituciji.

 

Pritislo iz Brisela, pa će država morati, uprkos očiglednom neraspoloženju, da se pozabavi i jednom od glavnih stavki „Ugovora s narodom“, obećanja DOS-a iz 2000. Osim ako ne omanemo i na mnogim drugim kriterijumima, pa se restitucija ne „provuče“ i odloži za neke buduće rokove.

Malo je političara, vladajućih i opozicionih, koji starim vlasnicima nisu obećavali da će im vratiti otetu imovinu. Još manje je onih koji su, kad su bili u prilici da na tom problemu rade, nešto i uradili, osim što su denacionalizaciju uspešno (od)lagali. Srbija je najbliže restituciji bila u vreme prve vlade Vojislava Koštunice, nakon izlaska G17 plus iz vlade. Tad je resor finansija, kom je zapalo da smisli kako da (ne) vrati otetu imovinu, iznenada dopao ruku Milana Parivodića, dotad pritajenog borca za restituciju. Parivodić kao v.d. ministra finansija umalo nije „progurao“ predlog zakona. Smena vlade i novi Koštuničin kabinet, međutim, uspeli su da zaustave proces i vrate nas večitoj dilemi – koliko će restitucija da košta?

Kalkulisanje je moglo da se nastavi. Vlada ne odustaje od fraze da ispravljanjem jedne ne treba napraviti još veću nepravdu. Što se, dakle, više „stare“ nepravde ispravi, načini se više „nove“. Reklo bi se da bi najmanje nepravde bilo da se ništa ne promeni. No, pošto tako ne može da bude, restituciju treba sprovesti da zadovolji svet, a da se što manje oseti u Srbiji. Odnosno, da se što manje vrati. Pominjanje naturalne restitucije postala je jeres ravna srednjovekovnoj tvrdnji da je Zemlja okrugla. U obzir dolazi obeštećenje. Naravno, poželjno bi bilo da bude što manje i u obveznicama sa što dužim rokom dospeća.

Treba, dakle, napraviti klimu u društvu koja će pogodovati ideji da se stari vlasnici tek simbolično obeštete.

Bauk restitucije raspiruje maštu. Pozivalo se na iskustva stranih, bogatijih, država gde su nadoknade starim vlasnicima bile skromne. Pričalo se o oduzimanju starih stanova onima koji su ih otkupili devedesetih, o astronomskim naknadama koje bi budući-nekadašnji vlasnici mogli da zaračunavaju vlasnicima stanova na vraćenom zemljištu, čak i o tome da bi mogli da ruše objekte izgrađene na toj imovini.

Nastavio li je nečiji razum da odoleva, na sto bi stavljani „teži“ argumenti. Nagoveštavao se povratak armije vojvođanskih Nemaca, govorilo se o blokadi sudova zbog stotina hiljada imovinskih sporova koji bi nastali i konačno, postoje li granice besramnosti, građani su zastrašivani da će takvu restituciju ceo život plaćati ne samo oni, nego i njihova deca.

Sve to uz priznanje da niko ne zna koliko bi tačno restitucija mogla da košta, ali i uz dodatak da to, ako se sprovede kako zahtevaju stari vlasnici, može da bude i više desetina milijardi evra.

U Vladi srceparajuće navode da je svaki evro koji bi išao za restituciju evro koji je u konkurenciji s platama za prosvetu, agrarnim budžetom, budžetom za nauku i gradnju puteva i svih ključnih stvari bitnih za budućnost svih nas. Ni na kraj pameti im nije da stvar postave drugačije - svaki evro koji bi išao za restituciju je u konkurenciji s “naduvanim” fakturama javnih preduzeća, preplaćenim državnim nabavkama, “bakšišima” koji se dele na sve strane u vidu državne pomoći.

Antirestitucionalni fundamentalisti, kakvih istini za volju još nije, makar javno, bilo u državoj upravi, „cementirali“ su zvanične stavove i podsećanjem da su stari vlasnici, valjda za razliku od današnjih bogougodnih kapitalista, bili smutljivci koji su se ionako obogatili na razne nemoralne načine, pa stoga i nije bilo toliko nepravedno oduzeti im imovinu, a i ako jeste svakako je manje nepravedno nego im danas tu imovinu vratiti.

Stari vlasnici ne traže da se usele u nekadašnje porodične stanove, da im se na upravljanje vrate oduzete fabrike i preduzeća. Oni pristaju na obeštećenje u tim slučajevima. Naturalna restitucija se pominje samo kod imovine koja je ostala ista kao i kad je oduzeta, kao što je, na primer, gradsko građevinsko zemljište. Pri tom, nije reč o ničijoj zemlji. Ona danas ima titulara. Formalno, zemljište je državno. U praksi, građani te države malo imaju koristi od njega, osim ako nisu u partiji koja trenutno njim gazduje.

Pa čak i da se svo sporno zemljište vrati ne bi se dogodila opšta promena vlasničke strukture. Nekadašnji oslobodioci su prilično temeljno nakon 1944. „oslobodili“ svoje naslednike brige da će se „buržoazija“ jednom vratiti po svoje, pa danas tek nekoliko procenata građevinskog zemljišta, prema podacima udruženja starih vlasnika, može da bude predmet restitucije.

Mogu li se evropske integracije zaustaviti zbog restitucije? Mogu, ali ne samo zbog toga. Kad bi sve druge reforme u državi bile sprovedene, sigurno bi se u Briselu našlo razumevanja za „princip skromnosti“. Šanse da se stari vlasnici izbore za svoju imovinu su, ruku na srce, minimalne. Dosad nisu uspeli da se organizuju u respektabilnu političku snagu. Od konačnog rešenja, kojim će im se oteta imovina simbolično nadoknaditi, deli ih još možda odluka Ustavnog suda. On treba da oceni ustavnost zakona kojim je predviđeno da se crkvama vrati imovina u naturi, onako kako želi i oštećeni puk. Dobije li crkva za pravo da joj se vrati imovina, to bi bio osnov da slično zatraže i „naslednici“.

Naturalna restitucija bi za neke zaista mogla da bude skupa, kad se bude otkrilo kome je sve država davala da koristi lokale i građevinsko zemljište. Država bi mnogima morala da objasni zbog čega je i kome prodala imovinu za koju je znala da može da bude predmet restitucije. Takvu preraspodelu bogatsva blagoslovile su sve aktuelne partije, pa ne treba ni sumnjati u nove kohabitacije i sabornost. Tačno je, restituciju mogu da prate brojni sudski postupci, samo što to ne moraju da budu imovinske rasprave, nego krivični procesi.