Ta praksa uobičajena je još tokom 90-ih i evo dokle smo dogurali.

 

Znam da će teško bilo ko poverovati da je za sve nedaće koje su nas snašle kriva mineralna voda. No, za svaki slučaj, ako niša drugo onda da se razbije maler, predlažem da članovi Vlade ubuduće na sednicama „pređu“ na neko drugo piće. Da se, na primer, okrepljuju nekim od brojnih energetskih napitaka.

Robne marke nećemo pominjati, jer nisu platili oglas, a nije lepo nekoga besplatno reklamirati. S druge strane, Vlada bi mogla da raspiše tender, na kojem bi se proizvođači nadmetali ko će ministre snabdevati „novom energijom“. Možda bi neko od njih bio spreman čak i da nešto plati. A zašto da ne? Pa, njihov proizvod na TV ekranima videli bi milioni gledalaca, koji se svako veče „dopinguju“ udarnim vestima, u kojima su reklame najskuplje. Ovako bi za relativno male pare mogli sebi da obezbede najveću moguću gledanost. I to na svim televizijama.

Ako je verovati marketinškim magovima, ovaj tender bi, za razliku od pokušaja da se proda Telekom Srbija, sigurno uspeo. Eto, dakle, načina kako da se poveća priliv u praznu državnu kasu.

Uz to, ako se odluči za domaće proizvođače, Vlada će direktno doprineti povećanju njihove proizvodnje. Eto kako se lako, mnogo lakše nego subvencionisanjem keš kredita može podstaći privredni rast i izlazak zemlje iz krize. I pri tome bi Vlada mogla nešto i da zaradi. A ne da pare poreskih obveznika troši na subvencionisanje keš kredita, koji su se koristili za ko zna kakve namene, a verovatno najmanje za kupovinu domaće robe, što je zapravo bila ideja vodilja kreatora ovakvog podsticaja privrednog rasta.

Ovoj odluci Vlade teško da bi bilo ko mogao nešto da zameri. Pa zar cela rekonstrukcija i nije imala za cilj da se poveća (energetska) efikasnost ekipe u Nemanjinoj 11. Mada je, ruku na srce, od rekonstrukcije prošlo jako malo vremena za svođenje bilansa, stiče se utisak da i nova ekipa vozi na „leru“ i da vrlo često šlajfuje u mestu, kao i stara vlada, kojoj je, svi se slažu, manjkalo energije, hrabrosti i odlučnosti.

Oni koji u to sumnjaju moći će da se uvere vrlo brzo, već za 12 nedelja, kada se krajem juna bude svodio saldo šta je od obaveza iz Akcionog plana za priključivanje Evropskoj uniji urađeno, a šta nije. Tada će se, crno na belo, sve videti. Nekima će možda pasti i mrak na oči. Naročito onima koji nisu hteli da čuju upozorenje Vensana Dežera da Srbija ne može „blanko“ da računa da će do kraja godine dobiti status kandidata za članstvo u EU ako ne obavi svoj deo posla. A to podrazumeva ne samo ukidanje „blanko“ ostavki već i niz drugih, pa i mnogo težih obaveza. Od zakona o finansiranju političkih stranaka do restitucije, za koju recept nikako da se skuva, iako se krčka bukvalno od 5. oktobra 2000.

Nije, ipak, sve tako crno. U Srbiji, iako među privrednicima dominiraju pesimistički tonovi, neke stvari teku svojim tokom. Tako, na primer, cene idu drumom, a kurs šumom. Ovoga meseca cene svih proizvoda biće u proseku za oko 14 odsto više nego pre 12 meseci. Jedini izuzetak su devize.

Koliko se samo u proteklih godinu dana pisalo o dramatičnom padu dinara. Ko bi rekao da je od 5. aprila prošle do istog datuma ove godine srednji kurs evra povećan za manje od tri odsto, sa 99,6l na 102,48 dinara? A skoro sam siguran da mi niko ne bi poverovao na reč da je u međuvremenu dinar čak ojačao prema američkom dolaru! Ko ne veruje, neka proveri kursnu listu NBS i videće da je dolar u poslednjih godinu dana pojeftinio sa 73,76 na 72,17 dinara.

I da li je domaćoj privredi sada lakše nego kada je dinar strmoglavo padao? Izgleda da nije, jer se većina privrednika plaši da će ova godina biti možda i najteža od izbijanja krize. Istina, jak dinar ide naruku dužnicima, jer im bar ne rastu mesečne rate za otplatu kredita, koji su uglavnom indeksirani u evrima.

Guverner NBS Dejan Šoškić tvrdi da je sadašnji kurs realan. Kao ključni argument navodi da je od početka godine Centralna banka samo jednom intervenisala i to kupovinom pet miliona evra. Time je u stvari sprečila brže jačanje dinara. Guverner, takođe, objašnjava da nacionalna valuta jača jer raste poverenje stranih investitora.

Da li je baš tako? U Srbiju se, po svemu sudeći, sliva samo „vruć novac“, koji istom brzinom kojom je ušao može i izaći odavde. Pri tome su, sve dok kurs bude relativno mirovao, strancima, ali i domaćim investitorima, pre svega bankama, veoma privlačne kamatne stope od 13 odsto godišnje, koliko država plaća na svoje zapise, da bi popunila manjak u budžetu. Suprotno tvrdnjama zvaničnika, stranci baš i nemaju preterano poverenje u ovdašnju stabilnost. Pogotovo na dugi rok. Na tri meseca još su i spremni da rizikuju, privučeni potencijalno visokim zaradama, ali su zato veoma oprezni kada treba pare uložiti na dve-tri godine.

Zato je država 31. marta lako prodala gotovo sve zapise Trezora sa rokom dospeća od tri meseca, a kupci mogu da računaju na zaradu po stopi od 13 odsto godišnje. Zašto je onda, samo dan ranije, država uspela da pozajmi samo desetinu tražene sume? Teško da je razlog za to samo nešto niža kamata od 11,5 odsto. Biće da je glavna smetnja dugačak rok, jer se za naplatu ovih dužničkih papira mora sačekati tri godine. Da zaista raste poverenje stranaca u Srbiju, valjda bi neki od njih bili spremni više da rizikuju. Ovako, ponašaju se poput revolveraša, koje za svaki slučaj osedlan konj čeka ispred saluna. Pri tome su stranci najmanje krivi. Oni samo koriste mogućnost, nastalu zbog besomučnog zaduživanja države, kao da taj dug nikada neće morati da se vrati.