Kad smo iz centralne Azije moja žena i ja došli u Beograd, obradovali smo se što smo u Evropi.

Ipak, iznenadili smo se. Postoji taj osećaj da ste u Evropi, ali da vas administracija u isto vreme vraća daleko od standarda koji očekujete. Očekivao sam više efikasnosti. Ovo je prvi put da sam na Zapadnom Balkanu, nisam znao šta me čeka.

Tako Lu Brefor, šef kancelarije Svetske banke u Srbiji, opisuje svoje prve utiske kad je pre nepunih godinu dana preuzeo vođenje Kancelarije od prethodnika Sajmona Greja.

„Imao sam jednu sliku u glavi: ovo je Evropa, s mnogo prodavnica i lepo obučenih ljudi. Očekivao sam da bude sve isto u svakom segmentu društva. Potrebna je decentralizacija u donošenju odluka“, nastavlja Brefor o svom najjačem utisku.

Na pitanje da li ga je prethodnik Sajmon Grej „upozorio“ na to šta ga očekuje u Srbiji, odgovara da mu je Grej neposredno pred preuzimanje funkcije rekao da će, ako nešto želi da postigne, morati stalno da „gura stvari“.

„Upozorio me je da je neophodno stalno angažovanje oko svega što se radi. I bio je u pravu“, objašnjava Brefor dok sedimo u tradicionalnoj srpskoj kafani uz srpsku trpezu.

To mu se dopalo, za razliku od srpske birokratije. Voli kafane, ne zalazi u „fensi“ staklene restorane ako ne mora. Ono što ne pojede pakuje za Bada, trinaestogodišnjeg ljubimca kod kuće, zlatnog retrivera.

Drugi najjači utisak, nastavlja, bio je kvalitet ljudi. „Zbog toga sam iznenađen zašto se sve ne odvija brže. Imate dobre ljude, ali nisu ovlašćeni da donose odluke sami. To je stvar poverenja“, priča Brefor.

Iznenadila ga je i dostupnost zvaničnika. Ima mobilne telefone nekih od njih, kaže, dok se u drugim zemljama na susrete sa zvaničnicima čeka dugo. Brefor to smatra slobodom. Iako su ga upozorili da su česte i kritike na račun srpskih zvaničnika, sagovornik Ekonom:easta dodaje da je oduševljen činjenicom da su ljudi u Srbiji otvorenog uma, vode zdrave debate, nije ih sramota da kritikuju.

„Postoji ta sloboda diskusije koja je dobrodošla i korisna“, dodaje.

Blagosloven ženom

O životu na točkovima Svetske banke govori s posebnim žarom. Iako izgleda smireno, povučeno, skromno, Lu je avanturista. Ispod „bankarskog odela“ i kravate krije se čovek koji voli da je u pokretu, koji ni u šestoj deceniji ne podnosi učaurenost. Takva je i supruga Brižit. Dok čekamo glavno jelo zahvaljuje se bogu na tome. Brižit voli i Beograd.

„Blagosloven sam što je moja žena u svakoj zemlji nalazila nešto što joj se sviđa, nešto čime će se baviti, nije ostajala kući i žalila se da joj je dosadno“, otkriva.

Priča da su 11 godina živeli u Vašingtonu i da je to najduže što su ikad proveli u jednom mestu.

„Kad smo se umorili rekli smo ’idemo dalje’. Onda sam se priključio Svetskoj banci i krenule su selidbe“, seća se Brefor.

Priznaje da nije uvek lako živeti stalno na različitim mestima, ponekad i neprijatnim, kao što je nekadašnji Zair, sada Demokratska Republika Kongo, ili usred Sibira. Uprkos tome, nikad nigde nisu bili razočarani. Živeli su u devet ili deset zemalja. Posetili su ih oko 40. Jedino nisu nikad bili u Latinskoj Americi, južnije od Gvatemale. Jednostavno se nije tako „pogodilo“.

Ni organizovanje pakovanja nije uvek lako. Naročito što su se iz svake nove zemlje selili sa sve više stvari. Više „primeraka“ za muzej tekstila i nakita uglavnom iz centralne Azije, koji žele da otvore kad se „penzionišu“. Iako su sve opcije otvorene, muzej će najverovatnije biti lociran u Francuskoj. Eventualno u Španiji ili Kanadi, dodaje uz osmeh.

Na posao tramvajem

 

Diplomirao je finansije 1975. u Kanadi. Umesto da ostane dve godine dok ne završi MBA, zadržao se skoro 12 godina, stekao državljanstvo i zaljubio se u zemlju. Rođen u predgrađu Pariza, u Francuskoj je proveo 21 godinu. Prvi posao je dobio u rudarskoj firmi u Kanadi, da bi prešao u energetsku kompaniju. Sledeća stanica na kojoj je predao radnu knjižicu bio je konsalting. Posle „kanadske epizode“, dve godine su Breforovi živeli u Briselu. Još jedan grad u kome su mislili da će ostati, skućiti se. To im zamalo nije uspelo. Kupili su kuću, zavoleli grad, ali je ubrzo usledio poziv iz Svetske banke.

„To je bila ponuda koju nisam mogao da odbijem“, seća se Brefor.

Tako se ovaj bračni par još jednom našao na putu ka novom životu, te 1991.

Od tad je prošlo već 20 godina. Dve decenije seljenja sa zastavicom Svetske banke u rukama.

Njegov radni dan počinje između 8.15 i 8.45. Zavisno od gužve u prevozu. Prvi čovek Svetske banke u Srbiji na posao ide tramvajem. Misli da je glupo da kupuje još jedan automobil samo da bi se njima vozio dva puta po 15 minuta dnevno. Omiljena mu je „dvanaestica“, ali pošto ne može uvek da se osloni na nju, dobro dođe i „trojka“. Na našu konstataciju da u Srbiji „ljudi na položaju“ i ne pomišljaju na javni prevoz, Lu sa osmehom dodaje da je primetio da je među retkima s kravatom na stanici. To ga je podsetilo na, kako je rekao, svakodnevno „mahanje s Jelašićem“ dok je živeo blizu Sajma. Dok je, naime, čekao tramvaj, često je viđao Radovana Jelašića koji je tuda vozio bicikl. Kad mu je bivši guverner Narodne banke Srbije mahnuo i pitao šta tu radi, odgovorio je „Čekam tramvaj. Šta ti radiš na biciklu?“

Sa posla kreće kad ogladni, oko 17.30. Pauzu koji drugi zaposleni koriste za ručak on koristi za šetnju ili za „rad na miru“. Jede kod kuće sa ženom. Svaki vikend sami „lutaju“ Srbijom. Obilaze zanimljiva mesta, planine, gradove. Dopali su mu se Tara, Mokra gora, Golubac. Sviđa im se i Guča. Na oproštajnoj žurci za Sajmona Greja ministar Mrkonjić naručio je trubače, priseća se. Tad su ih prvi put čuli i „zarazili se“. To nije jedino iznenađenje. Ovaj skromni čovek koji odiše odmerenošću već posle druge rečenice otkriva da je „ekstremni sportista“. Dok je bio mlađi bavio se paraglajdingom bez motora, skakao padobranom, ronio. Za skakanje kaže da je lako, „samo skočiš“.

„Lakše je od fudbala“, dodaje.

Ne voli da se hvali, pa tek na insistiranje koleginice Lu priča kako ima portret svog dede koji je uradio Modiljani. Čuveni Modiljani. Pet ili šest godina Breforov deda bio je jedini kupac njegovih dela. Do tog statusa stigao je tako što je jednom nedeljno odlazio na Monmartr na druženje sa umetnicima, gde se sprijateljio s poznatim slikarem. Njegov unuk se ponosi tom porodičnom pričom. Ipak, previše je odmeren da je ispriča sam, bez nagovaranja.