Berlin, Cirih, Moskva, Atina, Valensija, Istanbul, Hongkong, Seul… Iz većine tih gradova stigla je slična slika. Razlika u motivima demonstranata je u nijansama: više plate ili manji jaz između njih, bolji uslovi za rad, veća prava, manja nezaposlenost, negodovanje protiv socijalne nejednakosti ili oštrih mera štednje.

 

Međunarodni praznik rada u Srbiji je, tradicionalno, obeležen plandovanjem. Radnička klasa, ili dobar deo nje, 1. maja „odlazi u raj“, na razna izletišta, gde se prepušta blagodetima dobrog života na srpski način: mirisu gomile mesa koje cvrči na roštiljskom ćumuru. Ove godine u tome nisu mogle da ih ometu ni prolećne kiše.

Istine radi, nekoliko stotina ljudi prošetalo je ulicama Beograda, predvođeni trima nevelikim sindikatima. Bilo je tu i pripadnika pojedinih komunističkih i anarhističkih pokreta, neizostavni detalj većine prvomajskih okupljanja bilo gde u svetu još od Avgusta Spajsa i Alberta Parsonsa, Čikaga i davne 1886, kad je sve počelo. Drugi radnički miting, po brojnosti sličan beogradskom, održan je u Kruševcu, u organizaciji granskog sindikata hemije, nemetala, rudarstva i energetike UGS Nezavisnost.

Veliki sindikati ili njihove centrale, poučeni, kako kažu, iskustvom minulih godina, svoje članove nisu ni zvali na radnički prvomajski uranak. Da je teško, teško je, kao nikad dosad, saglasili su se sindikalni lideri, poručivši, međutim, da nema energije koja bi pokrenula ljude, da među radnicima vlada apatija, da su dosadašnji pokušaji protesta i štrajkova završavali neuspešno i da je pitanje postoji li uopšte u Srbiji radnička klasa.

Ko bi trebalo da probudi tu energiju? Ovdašnji sindikati, neusklađeni i razjedinjeni, a na prvi pogled i bez jasno definisanog cilja, očigledno ne mogu da pokrenu uspavane radnike. Za razliku od, recimo grčkih kolega koji malo-malo, pa na ulice. Eto, i sad su 1. maja pozvali članove na generalni štrajk 11. maja.

Ne treba, pre svega, cilj svake parade da bude rušenje. Može da bude podsećanje na sve što tišti većinu građana Srbije, makar to bilo već dobro poznato.

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je oko dva puta viša od evropskog proseka, a među zemljama Evropske unije samo je u Španiji „jača“. Prema anketi o radnoj snazi iz oktobra 2010, stopa nezaposlenosti u Srbiji bila je 19,2 odsto, pri čemu je za muškarce 18,3 odsto, a za žene 20,4 odsto. U Nemačkoj, najvećoj evropskoj privredi, na primer, stopa nezaposlenosti je oko 6,3 odsto. Plate onih koji rade istovremeno gube polako bitku s cenama. Prosečna martovska zarada iznosila je oko 350 evra i od februarske je realno bila manja 1,9 odsto, a u odmeravanju s martom prošle godine realno je smanjena oko šest odsto. Verovatno je malo koga, zato, iznenadilo saopštenje Zavoda za statistiku s kraja aprila da je broj ljudi koji žive ispod linije siromaštva u Srbiji između 2008. i 2010. porastao sa 6,9 na 9,2 odsto. Brine li država o njima kako treba?

Nije država ta koja treba da nezadovoljnim radnicima nađe bolje plaćen posao. Za to moraju da se postaraju sami, ali država treba da sputava korupciju, beskonačnu birokratiju i sve druge prepreke koje stoje na putu jačanju preduzetništva i otvaranju radnih mesta. Mora da se stara da zakoni koji regulišu sferu rada mnogim poslodavcima ne budu tek mrtvo slovo na papiru.

Ili je dobro i ovako? Zar da i ovako napaćeni radnici teže tome da, kao ovdašnji gastarbajteri kad odu na Zapad imaju samo dva odela, radno i pižamu, kad mogu lepo da odrade posao koji imaju, pa kakav je takav je, dodaju tome neki poslić „na sivo“ da bi se popravio kućni budžet i još im ostane vremena da sednu pred televizor i uživaju u nekom rijalitiju i posmatranju tuđih života, ako treba i svih osam sati predviđenih za zabavu i kulturno uzdizanje za koje su se izborili preci?

Uostalom, hleba će biti, obećali su iz Vlade Srbije, a ni cena narodne vekne neko vreme ne bi trebalo da se menja. Krajem aprila potpisan je i socijalno-ekonomski sporazum, na osnovu kog je minimalna cena rada povećana oko osam odsto, sa 95 na 102 dinara po radnom satu, što će, kažu potpisnici, pospešiti rast standarda, naročito ako Vlada ispuni obećanje i iz svoje kase do kraja godine izdvoji 500 miliona evra za oporavak privrede.

A kad muka, ipak, natera, najlakše je sesti na prugu, onu s međunarodnim saobraćajem, prometnu saobraćajnicu ili početi štrajk glađu. Tad će ih verovatno obići i poneki ministar, sve s gomilom kamera oko sebe, reći neku lepu reč ili obećanje koje dobro zvuči, naročito ako se bliže izbori. Prvog maja makar su mogli ljudski da se izviču, ionako je u gradovima bilo malo onih koji bi im zamerili.