Poznati sigurno zarađuju više od prosečne plate u Srbiji koja je prethodnog meseca bila nešto veća od 35 hiljada dinara i više od većine običnih građana.

Ako ništa drugo, ukaže im se prilika da snime pokoju reklamu, uzmu honorar od učešća u rijaliti programima (kome stomak to dozvoljava), naplate intervju ili napišu autobiografiju. Sigurno je, međutim, da nisu svi bogati.

Popularnost i bogatstvo u Srbiji ne idu ruku podruku, slažu se sagovornici Ekonom:easta. S druge strane, povezanost novca i bliskost s određenom političkom partijom na vlasti se gotovo podrazumeva u mnogim industrijama, muzičkoj, filmskoj… U Srbiji se tek za nekolicinu poznatih, ako se izuzmu političari, tajkuni i sportisti koji su se obreli u inostranstvu, može reći da su pravi bogataši. U muzici nekoliko pevača zarađuje od koncerata ili zahvaljujući povezanosti ili prijateljstvu s političarima.

Muzičari se okreću produciranju, komponovanju, sami su sebi menadžeri jer je tako posao unosniji. U filmskoj industriji su najbogatiji producenti zbog čega se mnogi glumci i ostali filmski umetnici preobraćaju u tu profesiju. Sportisti ozbiljan novac zarađuju u pečalbi. Mada ih ima nekoliko koji zarađuju daleko više od svojih kolega i prosečnog sveta, novinarska TV lica se teško mogu svrstati među prave bogataše. U Srbiji verovatno ima više onih koji su javnosti nepoznati, a milioneri su, nego ovih drugih.

Sponzori utihnuli

Biljana Krstić i Bistrik Orchestra ove godine proslavljaju deset godina postojanja. Planirali su da objave dupli CD, nekomercijalni acapella program. Kada su pokucali na vrata sponzora od svih su dobili identičan odgovor, priča za Ekonom:east Biljana Krstić. „Jako je teško, budžeti su smanjeni. To su nam svi govorili“, kaže ona. Pita se šta tek rade i kako se snalaze manje poznati bendovi. Trenutna situacija je jako plaši.

Britanski magazin Songlines je poslednji album Bistrika, Tarpoš, uvrstio među deset najboljih. Svi znaju ko je Biljana Krstić, ali, ipak, karte za koncert ne smeju biti preskupe dok su troškovi jedanaestočlanog benda previsoki. Naravno, ne žali se, kada pogleda oko sebe, svoj komšiluk, samo kaže da nisu svi poznati i bogati.

„Bilo koji muzičar u svetu da je radio muziku za najgledaniji domaći film ikada, kao što smo mi radili za „Zonu Zamfirovu“ živeo bi samo od toga lepo“, kaže ona.

Marko Šelić poznatiji kao Marčelo, takođe misli da bi kao neko čija je proza tiražna, kolumna čitana, a muzika slušana, u nekoj drugoj zemlji živeo daleko bolje.

„U Srbiji ni na sve to zajedno ne smem da se oslonim, jer jednog meseca mogu da živim samo od tih aktivnosti i da ne taknem platu (imam stalni posao u strip redakciji “Veseli četvrtak”), a drugog sve to može da izostane. Da takvih meseci nema stalnog posla, morao bih da pozajmim novac. Dakako, sve to ne mora tako. Ako neko peva narodnjake i pride nije gadljiv na rijalitije, budžet mu je posve drugačiji od mog“, objašnjava on za Ekonom:east.

Ne može bez politike

Biljana Krstić kaže da strano tržište ima potencijal, ali nije lako dostići nivo Gorana Bregovića, Emira Kusturice…

„Bistrik radi potpuno drugačije predstavljanje tradicije, ne pravimo komponovanu muziku“, dodaje ona.

 

Najviše je kao umetnika vređa što politička pripadnost u muzici igra značajnu ulogu.

„Godinama isti muzičari dobijaju novac za albume, koncerte. Nemam ništa protiv, među njima ima i kvalitetnih, ali mi je žao što ne postoji budžet i za nas koji nismo u nekoj političkoj stranci. Vređa me kao umetnika ta odvojenost. Odnos prema svim umetnicima u Srbiji je degradiran“, ističe ona.

To, međutim, nije samo slučaj s muzikom. Isto je i u filmskoj industriji. Reditelj Žarko Dragojević kaže da je u Srbiji više nego očevidno kako danas bliskost s političkim strukturama na vlasti donosi benefite.

„Filmski radnici se u Srbiji više ne okupljaju oko kulturnih ideala, načela, misli i ideja, već samo oko budžeta i ljudi pod čijom su ovi ingerencijom, dakle stranaka na vlasti. Na delu je praksa ’novog boljševizma’. Upravo su boljševici govorili o tome kako ’partijski pogled na svet’ članovima partije i njenim simpatizerima određuje privilegovano mesto u društvu i društvenoj podeli rada. Samim tim i privilegovanu zaradu, objašnjava Dragojević za Ekonom:east.

Na marginama

Prljavi inspektor Blaža razgovor na temu zarade poznatih počinje rečenicom: „Ako želite da znate šta Bog misli o novcu, dovoljno je da pogledate one kojima ga je dao“.

„Uspevao sam da zaradim koliko je dovoljno za normalan život. Trudim se da radim samo ono što volim i na taj način sam sigurno ograničio sebi prihode. Nisam spreman na sve. Da sam mlađi 20 godina možda bih i na neke stvari pristao“, kaže on i dodaje da velike honorare danas prave samo najveće zvezde poput Zdravka Čolića.

„Njihove zarade se mogu meriti sa zaradama svetskih zvezda srednjeg nivoa“, kaže on za Ekonom:east.

Veliki hendikep je, prema njegovim rečima, što je Srbija malo tržište pa su i mogućnosti male.

On kaže da poznati ulaze u rijaliti programe isključivo zbog novca i da su mnogi koji su govorili da ne bi ušli promenili mišljenje kada im je ponuđen honorar.

Predrag Cvetković, predsednik Udruženje rok muzičara Srbije čiji su članovi i Slađana Milošević, Milić Vukašinović, Đura i mornari, misli da učešće u tim emisijama ne doprinosi mnogo poslu. On za Ekonom:east kaže da je u rock and rollu situacija „kriminalna“.

„U poslednjih deset do 20 godina rok muzika je bačena na margine i danas koncerte ima samo pet, šest bendova koji su postojali i osamdesetih, Bajaga, Riblja čorba, Van Gog, Partibrejkersi, Električni orgazam. Mladi plaćaju da bi radili, nemaju nikakvu pomoć države, ne izdaju albume. Industrija je pala na niske grane“, naglašava on.

Objašnjenje predrasude da su svi poznati bogati možda leži i u Marčelovim rečima da većina građana one koji se pojavljuju na televiziji svrstavaju u bogate jer još ne znaju da ne postoji plata za pojavljivanje u medijima.