„Pre neki dan sam na jednoj trafici pokušao da kupim alkohol. Čovek nije hteo da mi proda, ali mi je gurnuo dve vodke u rukave duksa, koji su prilično široki. Drugar je stajao pored i čuvao stražu. Ako znaš ljude, može da se kupi.“

Ovako svoju priču o zabrani prodaje alkohola počinje Miloš, tinejdžer kog u nekoliko minuta pre 22.00 zatičemo kako iz Maxija izlazi s flašom pelinkovca u ruci.

Kaže da mu je svejedno što je uvedena zabrana na prodaju alkohola. Ako hoće da se napije, kupiće alkohol pre inkriminisanog termina.

„Jedino je nezgodno ako žurke počinju oko 23.00, pa moramo da se nađemo pre 22.00 da bismo kupili piće“, kaže on.

Udar na parkić

Zabrana prodaje alkohola ili popularna prohibicija, uvedena prošle nedelje, odmah je izazvala reakcije, najviše kod mladih Beograđana. Gradska uprava je tim propisom, naime, direktno atakovala na instituciju „cirkanja u parkiću“, duboko utemeljenu u egzistencijalnom kodu urbane omladine.

Zbog toga su se mladi dan pre stupanja odluke na snagu organizovali preko društvenih mreža i tokom prve večeri njenog važenja okupili u parku kod hotela Palas. Više od 2.000 ljudi opskrbilo se alkoholom najrazličitijih vrsta i mirnim protestom iskazalo neslaganje s već sad ozloglašenom prohibicijom. Nekad su roditelji, babe i dede pravili zalihe brašna, ulja, šećera i drugih namirnica. Danas mladi prave zalihe, odnosno štekove, alkohola.

 

Prilikom patroliranja gradom nismo videli redove ispred kioska i prodavnica, niti bilo šta slično. Međutim, srećemo dve devojke s flašom vina u rukama. Pitamo ih šta misle o zabrani.

„Mislim da je to glupo jer ako ne popijem u kući, popiću u nekoj diskoteci ili ću kupiti alkohol pre 22.00 sata. Nema šanse da to prođe u Beogradu. U Novom Sadu je oboreno, ovde će tek“, kaže nam Anja.

Dolazimo do trafike na Studentskom trgu. Kultno mesto za sve koji u sitne sate i gluvo doba žele da dopune skalu maligana u krvi. Srećemo momke s kesama punim limenki piva.

„Sad će samo svi da budu pijani u 21.30. Mora da se razmišlja unapred, evo, mi smo se obezbedili u 21.50. Mogli su makar do 23.00 da dozvole jer može da se desi da praviš žurku i ponestane ti, a ne možeš da kupiš“, kaže Vlada, koji je s drugarima pazario najmanje pet litara piva u konzervama.

Prodavačica u kiosku potvrđuje da se sad više alkohola proda pre 22.00 i da se to pokazalo već prve večeri.

„Posle 22.00 su svi fini, kupuju samo vodu i sokiće. Jedina razlika je što će svi biti pijani preko dana. Posle 22.00 niko i ne pokušava da kupi. Svi znaju za zabranu.“

U kraju sve može

Sledeće odredište je park kod Palasa. Želimo da proverimo da li su okupljanja spontano nastavljena i u danima posle protesta. No, u parku zatičemo tek nekoliko desetina ljudi, strateški raspoređenih oko klupa. Prilazimo jednoj grupi i pitamo ih šta misle o „prohibiciji“.

„Niti sam razmišljao, niti me zanima. Ako sam u kraju, mogu da nabavim gde hoću i to je to“, jasno nam kaže jedan od momaka.

Drugi, koji se predstavlja kao Nikola, kaže da u komšiluku sve može, samo da te niko ne vidi kad kupuješ.

Pokušavamo da napravimo što bolje fotografije, a Nikola kaže: „Nemoj mene da slikaš, radim u banci.“

Grupa praska u smeh i nazdravlja. Sudaraju se limenke piva, Jack Deniel’s i flaša vina. Deo društva su i mladi iz Hrvatske, koji su gosti u Beogradu. I oni smatraju da je zabrana besmislena. Kod njih takve, kažu, nema. Ima samo one o zabrani prodaje alkohola maloletnicima, ali ni ona ne funkcioniše.

Neumoljivi prodavci

U želji da vidimo kako funkcioniše i „druga strana“, ona trgovačka, krećemo od radnje do radnje, od trafike do trafike, da vidimo hoćemo li uspeti negde da pazarimo bilo šta alkoholno. Zastajemo ispred radnje koja prodaje isključivo alkohol i cigarete.

„Šta ćemo, hoćemo „Džeka“?

„Ma jok, hajde da uzmemo neko vino“, konsultujemo se kratko, praveći se naivni.

„Ne prodajemo alkohol posle 22.00“, razveja prodavačica naše nade pre no što smo i pokušali da joj se zvanično obratimo.

Sledeće odredište, dućan Višnjica. Merkamo pivo, limenke stidljivo oznojene iza stakla frižidera, posežemo unutra, ali nas radnik u startu „saseče“.

„Ne prodajemo alkohol, prošlo je 22.00. Ne smemo, velike su kazne“, vajka se čovek.

Ni nama nije svejedno kad shvatamo da zaista ne možemo da kupimo ništa alkoholno, osim, možda, čokoladnih dražeja s rumom, a od toga slaba vajda.

 

Izbijamo do trafike na Zelenjaku, prodavac sav zajapuren, reklo bi se da je izvesnu količinu zabranjene tekućine već otpremio u ponore svog želuca, pa nam deluje kao da možemo da ga ubedimo da nam progleda kroz prste i usliši molbe, iako su u direktnoj koliziji sa zakonom.

No, prerano smo se obradovali.

„Ne smemo da prodajemo, evo piše na izlogu“, pokazuje nam upadljivo istaknut natpis.

Dok čekamo u nadi da će da promeni mišljenje, trafici prilazi mladić s prtljagom. Doputovao odnekud.

„Dobro veče, može jedan Jelen?“, obraća se zajapurenom prodavcu.

„Ne može, zabranjeno posle 22.00.“

„Je l’ to neka šala?“, čudi se mladić.

„Nije šala, dečko. Zabranjeno.“

Ocena ustavnosti ni na vidiku

Odluka o zabrani prodaje alkohola doneta je početkom februara, ali je 90 dana ostavljeno za prilagođavanje i za obeležavanje i upozoravanje po prodavnicama u gradu. Najveći broj je to i učinio.

Gradske vlasti kao osnovni razlog za uvođenje takve odluke navode sprečavanje zavisnosti i prevenciju bolesti izazvanih alkoholizmom kod mladih, čime će se pridružiti drugim metropolama u regionu koje su uvele iste mere.

Željko Ožegović, član Gradskog veća grada Beograda, kaže za Ekonom:east da je jedan od razloga za uvođenje zabrane i pokušaj da se smanji broj saobraćajnih nesreća izazvanih alkoholom.

„Više od 60 odsto onih koji učestvuju u saobraćajnim nesrećama sa smrtnim ili ishodom s povredama su vozači pod uticajem alkohola“, kaže Ožegović.

No, ne treba izgubiti iz vida da je ista odredba u Novom Sadu proglašena neustavnom u aprilu ove godine, a sve češće se u javnosti može čuti da i u Beogradu može doći do njenog obaranja ako neko pokrene inicijativu pred Ustavnim sudom.

„Ako neko pokrene takvu inicijativu, mi ćemo to morati da poštujemo, ali ćemo paralelno, zajedno sa Novim Sadom, pokrenuti inicijativu da se izmeni Zakon o zaštiti potrošača i da se uvede obaveza legitimisanja svakoga ko kupuje alkohol“, kaže Ožegović.

Naš sagovornik kaže da je odluka u Novom Sadu oborena uz obrazloženje da lokalna sredina ne može tako da reguliše i ukida slobodno tržište, s obzirom na to da je ono Ustavom garantovano, ali da, s druge strane, ista odredba u Šapcu dobro funkcioniše.

Ožegović smatra da problem leži u Zakonu o zaštiti potrošača. Dok je prethodni Zakon zabranjivao prodaju alkohola maloletnicima, s jedne, i dozvoljavao prodavcima da proizvoljno procenjuju da li neko ima dovoljno godina da bi kupio alkohol, novi ima još veće manjkavosti.

„U novom Zakonu, koji je na snazi od januara 2011, ponovo postoji odredba koja kaže da je izričito zabranjena prodaja alkohola maloletnicima, ali nigde nema sankcija za to. Nema definisane kazne. Ja onda mogu jedino da posumnjam u jak alkoholni lobi“, zaključuje Ožegović.