U Srbiji postoji ozbiljan potencijal kompanija za izlazak na strane berze.

Jedino nedostaju kapacitet i znanje da se inicijalna javna ponuda (IPO) sprovede. Ovo su reči predsednika upravnog odbora kompanije koja je usred krize, 2009, „izašla“ na Varšavsku berzu i „sakupila“ gotovo sedam miliona evra. Miodrag Mirčetić iz Asseco-a SEE kaže da srpskim kompanijama nedostaje IPO znanje. Možda zbog toga, između ostalog, Srbija o IPO-u još samo priča.

„Većini kompanija u Srbiji to nedostaje, čak i onima koje su danas listirane na Beogradskoj berzi. Ne želim da se potcenjivački odnosim prema srpskoj berzi ali to je kao poređenje domaće lige sa Ligom šampiona“, kaže Mirčetić u intervjuu za Ekonom:east magazin.

On, u ime kompanije koja je prošle godine zaradila 4,1 miliona evra (u 2009. 2,7 miliona) priča kako krizu koriste oni za koje su loša vremena „doba kupovine“. Tako je od tri manje IT kompanije iz Srbije sa još nekoliko njih u regionu nastala grupa za koju se zainteresovala i Evropska investiciona banka (EBRD) koja je na Varšavskoj berzi uložila 15 miliona evra u deonice Asseco SEE, kompanije koja pravi i prodaje softvere i integrisana IT rešenja.

Kakvo je Srbija tržište za IT industriju?

Miodrag Mirčetić: Srbija je nezrelo tržište za IT industriju. To znači mnogo teškoća u poslovanju, ali i mnogo prilika za uspeh i pravljenje dobrih rezultata i brz rast. Tržište je nezrelo pre svega u domenu konzumenata IT tehnologija. Potrebe klijenata su na niskom nivou. Rad i korišćenje IT tehnologija te odnosi prema dobavljačima IT tehnologije i kompanijama takođe. Asseco je dobru poziciju obezbedio zato što smo fokusirani na bankarsko tržište. Tu su stvari značajno različite od proseka tržišta. Banke koriste IT tehnologiju kako je koriste, u najmanju ruku, one u regionu ili centralnoj Evropi. Koriste se potpuno ravnopravna, čak naprednija rešenja od onih koja koriste banke u zapadnoj Evropi.

Koliko vas pogađa disparitet u smislu da je bankarski sektor jedan od najrazvijenijih segmenata društva i činjenica da je prodor interneta u Srbiji oko 30 odsto?

M. Mirčetić: Nas više pogađa što je fokus kompanije, osim bankarstva, počeo da se pomera i ka javnom sektoru i velikim preduzećima gde, da bi kompanija mogla da obezbedi rešenja, pre svega treba da postoji zainteresovanost i infrastruktura za njihovu implementaciju. Ako govorimo o javnom sektoru penetracija interneta i količina računara su važni faktori. U domaćem platnom prometu elektronsko poslovanje je dominantno u odnosu na klasično odlaženje u ekspoziture u privredi, ali je taj segment kod stanovništva zanemarljiv.

 

Penetracija interneta i informatička kultura značajno utiču na to koliko je konzumiranje tih kanala koji smanjuju troškove. Danas su veliki troškovi poslovanja sa fizičkim licima u poslovnim bankama. Držanje poslovnice za elementarna plaćanja, umesto za kvalitetne poslove sa klijentima, ne može da pokrije troškove. To povećava operativne troškove banaka koje onda one moraju da naplate kroz kamate i naknade.

Uprkos svemu tome Asseco Srbija ima najveći broj zaposlenih u grupi, 38 odsto ili 455 ljudi. Znači li to da najviše posla ima u Srbiji ili je ovde najjeftinija radna snaga?

M. Mirčetić: I jedno i drugo. Ovaj deo grupacije je bio najrazvijeniji kada je ona pravljena. Pokrivao je najveći segment tržišta. S druge strane, najveći razvojni projekti pre svega u domenu bankarskog softvera su koncentrisani u Srbiji. Plus koncentracija znanja i kvalitetnih ljudi pod relativno povoljnim uslovima zapošljavanja. Iako imamo destinacije u kojima su troškovi za zaposlene atraktivniji nego u Srbiji danas, kvalitetni ljudi u Srbiji koštaju manje nego u ostatku regiona, osim u Makedoniji.

Koliko su manje plate u Srbiji?

M. Mirčetić: Neću da poredim sa Slovenijom koja je daleko iznad, ali u svakom slučaju to su dvocifreni procentni iznosi u odnosu na zemlje regiona osim Moldavije i Makedonije. Nekih 20, 30 negde i 40 odsto u poređenju sa Rumunijom, Hrvatskom, Turskom.

Da li se procenat udela broja zaposlenih u Srbiji prenosi i na profitabilnost? Koliki je udeo Srbije u profitabilnosti grupe?

M. Mirčetić: Približno je isti odnos. Udeo u prometu možda je nešto manji, s obzirom na to da je u Srbiji veći fokus na softver nego na sistem integraciju kao što je prodaja velikih hardverskih centralizovanih sistema velika u Makedoniji i Rumuniji. Ali u udelu profita možda je čak i veći.

I Asseco Srbija i Asseco grupacija stvorene su merdžovanjem. Da li je u krizi ovo dominantan model rasta umesto prirodnog koji je uglavnom zaustavljen?

M. Mirčetić: U Srbiji su to bile tri kompanije, u regionu sedam, a onda još dve naknadne akvizicije. U inicijalnom formiranju grupe učestvovale su tri kompanije u Srbiji, dve u Hrvatskoj i dve u Rumuniji. To je bio start. Registrovani smo u Poljskoj iako tamo osim ljudi koji se bave konsolidacijom finansijskog izveštavanja za Varšavsku berzu nemamo ništa više. Inicijalno, formiranje grupe nije nastalo u vreme krize. Odluka da se napravi IPO i da se nastavi sa akvizicijama i konsolidovanjem pak, doneta je u jeku krize.

Ona je praktično nastala iz jednostavne činjenice da smo u tom trenutku bili jedini koji su na vreme u regionu uradili konsolidaciju i postigli kritičnu masu kompanije i time postavili standard udruživanja koji se pokazao kao „best practice“. Merdžovanje i akvizicije su dobar način širenja bez obzira na to da li su vremena krize ili ne. U trenutku kada su druge kompanije zaustavile rast zbog nedostatka novca mi taj problem nismo imali.

 

Ukrupnjavanjem smo stvorili kritičnu masu kapitala iz sopstvenih profita i visok nivo likvidnosti, a najčešći problem kompanija u krizi je kratkoročna likvidnost koja često zaustavlja razvoj i rast. Mi taj problem nismo imali i nije bilo razloga da stanemo. Vrlo smo brzo harmonizovali način poslovanja, organizaciju, strategiju proizvoda i usluga, što je kompanijama koje se pridružuju važan signal. U tom trenutku smo imali dva ozbiljna argumenta – keš i dobar model. Treći poznati aspekt u krizi je da je to uvek vreme za kupovinu – Buyers time. Ta tri važna faktora su se sklopila. Upakovali smo paket koji je omogućio da čak i u krizi prikupimo kritičnu masu investitora da nastavimo akvizicije.

Imate li u planu još akvizicija?

M. Mirčetić: Trenutno nemamo ništa blizu zatvaranja da bismo to objavili, ali su u toku intenzivni razgovori sa još nekoliko firmi u Hrvatskoj, tri u Srbiji i nekoliko u Bugarskoj. To su tržišta gde imamo ambicije da nastavimo sa akvizicijama. Vrlo je verovatno da ćemo se u naredna dva kvartala pojaviti pred našim investitorima sa konkretnim planovima kada to dođe u zrelu fazu.

Usred krize, oktobra 2009. izašli ste na Varšavsku berzu?

M. Mirčetić: Tokom leta smo pripremali prospekt, obavestili Varšavsku berzu, krenuli u road show. Važno je da smo pre toga završili pregovore sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj (EBRD) što je bila takozvana pre-IPO transakcija. Oni su praktično bili prvi investitor s tim što je dogovor sa njima bio da oni ekskluzivno zatvore tu transakciju pre inicijalne javne ponude (IPO) i time praktično odrede cenu. Sa njima je tada zatvorena konstrukcija pa su nam osim 15 miliona evra koje su uložili u naše akcije odobrili i dugoročni okvirni kredit od sedam miliona. U tom trenutku od EBRD-a smo na raspolaganju imali 22 miliona evra. Onda smo još oko sedam miliona prikupili od individualnih akcionara i fondova. U tom trenutku smo imali preko 30 miliona raspoloživih za akvizicije.

Kako ste to uspeli usred krize?

M. Mirčetić: Dobra, profitabilna kompanija sa jasnom strategijom i koncepcijom razvoja je uvek interesantna investitorima, bez obzira na to da li je kriza ili ne. Verovatno bismo, da nije bilo krize, postigli veću cifru na IPO-u, ali, tržište balansira vrednost novca. U krizi se povećava konzervativnost i sito postaje gušće. Prolaze samo jako dobri paketi. Ima ih manje, svi otvaraju četvore oči i zato IPO usporava. Nigde se nije desilo da nemate IPO šest meseci.

Ko su bili kupci akcija i koliko je uticala činjenica da je EBRD bio drugi po veličini akcionar. Da li su investitori to prepoznali kao sigurnost?

M. Mirčetić: Pre-IPO transakcija sa EBRD-om je bila značajan signal za investitore jer se on tretira kao investitor koji poznaje tržišta u razvoju i vrlo je konzervativan. Drugi investitori su pre svega bili investicioni fondovi kao što su poljski penzioni fond, uglavnom profesionalni investitori, nije bilo malih individualnih investitora.

U šta ste uložili novac? Da li se već vraća?

M. Mirčetić: U razvoj novih proizvoda i na tih nekoliko akvizicija u Rumuniji, Hrvatskoj, Turskoj. U širenje poslovanja. Novac iz akvizicija se svakako već vraća. Povrat investicija iz novih proizvoda očekujemo od kraja ove godine.

Verujete li u procene da će BDP rasti tri ili 4,5 odsto?

M. Mirčetić: Statistika je čudo. Toliko smo nerazvijena ekonomija da nas mali potezi u plitkoj bari lako ljuljaju. Rast može da se desi, ali u realnoj kupovnoj moći nakon godinu dana će se videti realna slika. Za sada se ekonomskom politikom ne demonstrira stabilnost.

Da li su onda realne najave da će strane direktne investicije ove godine dostići dve milijarde evra?

M. Mirčetić: Koliko god dve milijarde investicija deluju bajkovito i Srbiji velike kao kuća, to nisu preterano velike pare. Postoje načini da se privuku. Bojim se da postoje i jednostavniji načini, kao što je jeftina rasprodaja jer ima još dovoljno toga da se rasproda za dve milijarde, ali bojim se da drugi načini direktnog investiranja zahtevaju ozbiljnije političke poteze. Postoji mogućnost da ćemo sada videti ubrzane poteze u pravcu utezanja regulative, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala pa bi to moglo da pošalje jasan signal investitorima da se teren ipak raščišćava.

Koliko su sistemi banaka u Srbiji sigurni što se tiče podataka građana i poslovanja?

M. Mirčetić: Tehničke i informatičke zaštite podataka u bankama su na vrlo visokom nivou. Međutim, zaštita informacija nije samo tehnički problem. Pojavljuje se i ljudski faktor. Ne možete da zaštitite podatke od onih koji imaju pravo na pristup podacima. Regulativa u tom domenu i uređenost sistema je, blago rečeno, malčice iza onoga što možemo da vidimo u razvijenijim zemljama. Čak je i curenje podataka u Srbiji manje nego u razvijenijem svetu, a i to što iscuri je u više od 90 odsto slučajeva bilo posledica ljudskog faktora, zloupotreba unutra, a ne sajber kriminala. Tu tehnologija ne pomaže, već zakonski okvir i njegovo sprovođenje.

Koliko se razlikuju cene softvera proizvedenog u Srbiji u odnosu na globalne proizvođače?

M. Mirčetić: Za uporedivi nivo kvaliteta i funkcionalnosti prvi internacionalni konkurentni su od 2,5 do tri pa i pet-šest puta skuplji od nas.