Malo je nedostajalo da Milan 1988. još u ranoj fazi u Beogradu završi takmičenje u Kupu šampiona, ali je magla dala novu šansu italijanskoj ekipi.

U ponovljenoj utakmici, „roso-neri“ su posle 1:1 prošli na penale, a Rud Gulit, koji je propustio prvi meč zbog povrede, ušao je u igru posle povrede Roberta Donadonija. Beogradskim novinarima otkrio je da se za ponovljeni meč spremao trčeći po hotelskim hodnicima, kako u „Zvezdi“ ne bi saznali da će moći da igra, ali čvrsto veruje da je njegov tim tada zasluženo prošao i na kraju osvojio pehar Kupa šampiona za 1989.

Trofej koji se dodeljuje najboljem fudbalskom timu u Evropi doveo ga je ponovo u Beograd, gde je zajedno sa Portugalcem Luišom Figom došao kao promoter Lige šampiona. Srpska prestonica bila je poslednja stanica, posle prolaska kroz Rusiju i Ukrajinu, na turneji „Tura trofeja Lige šampiona“, koju je organizovala UniCredit banka, a na kojoj su navijači mogli da se slikaju sa peharom koji pripada osvajaču ovog šampionata. „Ovo je dobra prilika da se Liga šampiona približi navijačima, da imaju osećaj izbliza kako to izgleda, jer je pehar originalan, a uglavnom ga ljudi viđaju na slikama“, kaže Gulit, nekadašnja zvezda Fejenorda, PSV-a, Milana, Sampdorije, Čelsija i holandske reprezentacije za Ekonom:east magazin.

Titula posvećena Mandeli

Stariji ljubitelji fudbala zapamtili su ga po atletskoj građi, brzini, tehnici, ali i dobroj igri glavom. Oni mlađi ili malo manje opsednuti ovom igrom, pamte ga po dredovima, koje je nosio u vreme kad je bio jedan od najboljih fudbalera na planeti. Najbolje igračke dane imao je kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, kada je sa Milanom, dva puta bio šampion Evrope i kada je dva puta izabran za najboljeg igrača sveta (1987. i 1989.). Zlatnu loptu, namenjenu najboljem igraču Evrope, koju je dobio 1987, posvetio je južnoafričkom lideru Nelsonu Mandeli, čime je skrenuo pažnju i na svoje političke stavove.

Kao najvažnije periode u karijeri, Gulit izdvaja debi u holandskom Harlemu 1979. i vreme provedeno u Milanu, s kojim je imao najviše uspeha. „Uvek je to bio težak rad, ali uživate kad pobeđujete. Možda sam malo više uživao u Sampdoriji i Čelsiju, jer je bio manji pritisak“, kaže Gulit.

Kao i drugi stranci koji su probijali led u Engleskoj sredinom devedesetih, ostavio je dubok trag u klubu u kome je igrao i otvorio vrata za mnoge druge koji su došli posle njega. „Tada su samo najbolji mogli otići, jer su postojala veća ograničenja za strance. Sada su timovi puni stranaca i teško je običnim navijačama da se identifikuju sa igračima, jer su klubovi postali kao legija stranaca“, kaže Gulit.

Drugačija su vremena i kad je u pitanju novac koji se vrti u fudbalu i Gulit zato podržava pravila finansijskog fer-pleja koji pokušava da uvede UEFA. „Veliki timovi mogu da priušte sve što žele i nema potrebe da se razlika među klubovima povećava. Klubovi se mogu naći i u velikim problemima zbog trošenja, posebno ako je to novac koji nemaju“, dodaje on i kao pozitivan primer navodi nemačku ligu, u kojoj su klubovi generalno finansijski zdravi.

Neuspeh bez objašnjenja

Samo godinu dana pošto je prešao iz PSV Ajndhovena u Milan, taj klub osvojio je prvu i jedinu titulu prvaka Evrope (1988), a poslednji put je to učinio Ajaks, 1995. Holandski klubovi i dalje izbacuju veliki broj talentovanih igrača, ali veliko je pitanje kada će njihovi klubovi, kao i srpski, ponoviti uspehe od pre 15-20 godina. „Danas je to teže, jer se talenti kupuju već sa 15 godina i zemlje kao što je Srbija, takođe, imaju dosta problema da ih zadrže da ne odu odmah u inostranstvo. Teško je reći ’ne’ ponudi od 500.000 evra, iako ona ne mora biti uvek dobra za igrača i njegov razvoj“, ističe Gulit.

Bez obzira na to, iznenadio ga je neuspeh Srbije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo imajući, kako kaže, u vidu kvalitet igrača i činjenicu da se taj tim lako plasirao na prethodno Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Poslednji neuspeh, međutim, ne bi mu smetao da razmotri mesto selektora Srbije, ukoliko mu, naravno, ono bude ponuđeno.

Od holandskog tima na predstojećem Evropskom šampionatu očekuje da proba da ponovi uspeh njegove generacije sa Eura ‘88, zbog koje se ta zemlja ne može zvati večitim gubitnikom u velikim finalima. „Imamo jak tim, vrlo talentovan, posebno u napadu i lako smo se kvalifikovali. U suštini, imamo veoma dobru grupa igrača koja može daleko da stigne na Evropskom prvenstvu, pa i da pobedi, jer su već bili drugi na Svetskom prvenstvu“, optimista je Gulit.

Trenerske muke

Znao je još od malih nogu da će se baviti fudbalom i zbog toga je i promenio prezime Dil, koje je nosila njegova majka, u očevo - Gulit. Kako je objasnio u jednom intervjuu, tada je smatrao da prezime Dil ne priliči budućem velikom fudbaleru. Kao menadžer, imao je daleko manje uspeha i jedini trofej, Kup Engleske (FA Cup) osvojio je kao igrač-menadžer Čelsija. Posle londonskih „plavaca“, trenirao je još i Njukasl, Fejenord, američki Los Anđeles Galaksi i ruski Terek Grozni.

Upitan zbog čega je manje uspešan kao menadžer, odgovara da kao trener ima manji uticaj na ono što se dešava na terenu nego što ga je imao kao igrač. „Kao trener, uvek se nadate da igrači mogu da urade stvari koje zamislite, ali to nije uvek slučaj. Ako imate dobre igrače, to se lakše postiže, kao što je bilo u Čelsiju, gde sam imao dobre igrače, koji su razumeli ono što sam od njih tražio“, odgovara Gulit.

Kao stručnjak, oseća i veći pritisak nego što ga je imao kao fudbaler, što od navijača, što od vlasnika, za koje kaže da imaju sve manje strpljenja, jer žele „instant uspeh“. Poslednji put je kao trener radio u Tereku, s kojim se razišao nakon šest meseci, posle slabih rezultata i neslaganja sa upravom kluba. Uprkos tome, kaže da je Rusija za njega bila odlično iskustvo, jer se nivo fudbala podiže, ima puno dobrih timova i jaku ligu.

Dok čeka neki novi izazov i zanimljivu ponudu koja bi ga vratila trenerskom poslu, Rud Gulit živi u Amsterdamu, bavi se komercijalnim poslovima i komentariše fudbalska zbivanja na nekoliko velikih televizija, uključujući Sky i Al Jazeeru. Danas, kao četrdesetdevetogodišnja fudbalska zvezda, uživa u putovanjima i upoznavanju novih ljudi, prati fudbal, posebno Milan i Čelsi i trudi se da odvoji više vremena za brojnu porodicu. Iz tri braka ima ukupno šestoro dece, četiri ćerke i dva sina, od kojih su poslednja dva sa aktuelnom suprugom Estel Krojf, nećakom nešto starije legende holandskog fudbala, Johana Krojfa.