U vreme kad se navršava godinu dana otkako je na portalu Njuz.net objavljen prvi tekst, vesti „u ogledalu“ dobile su prvi put i štampanu verziju, knjigu „Ovo nam možda nije trebalo...“, koju su zajednički izdali Kornet i NjuzNet.

U njoj su se našle probrane vesti (njih oko 170), sabrane u osam poglavlja, koje su čitaoci popularnog portala mogli da vide tokom prvih godinu dana objavljivanja. Tu su sabrane sve tipične forme „njuzovanja”, od svesno izvrnutih naslova tipa “Tuča Japanaca oko sadnica šljive”, do priča koje su na granici da zazvuče istinito da nisu apsurdne.

Široj javnosti je verovatno najpoznatija priča o Srbinu koji je ubio ajkulu-ubicu u Šarm el Šeiku, a koju su pojedini tabloidi u regionu preneli na svojim naslovnim stranama.

Neki su na priče Njuza upućivali i demantije, ali su osnivači sajta, pojačani novim licima, nastavili da se poigravaju, s dozom ironije i humora, svim onim što ne valja na srpskoj (pa i široj) medijskoj sceni: senzacionalizmom i pomamom za “jakim”, opsednutošću raznoraznim “celebrity” ličnostima, nekritičkim prenošenjem rezultata svakojakih anketa i istraživanja, ali i da komentarišu afere, skandale, korupciju, estradu i dnevno-politička dešavanja, kojima se bave i drugi mediji, ali na svoj način, “u ogledalu“.

Specifičnost ovih vesti je i to što je novinarska forma uvek zadovoljena, kao u “pravim” medijima. Obavezno je tu atraktivan naslov, lid koji “navlači” na čitanje cele vesti, “obavešteni” sagovornici, očevici sa lica mesta, stručnjaci koji čitaocima tumače i najkompleksnije fenomene na najjednostavniji način i koji se ne libe da daju “stručne” izjave i na sasvim trivijalne teme. Sve, dakle, izgleda kao u “pravim” novinama, samo izokrenuto i banalizovano do krajnosti, ali ne na štetu kritičke poruke koju portal nosi, već kao podsećanje (nadamo se, dobronamerno) svim onim medijima, pa i njihovim čitaocima, koji su zaboravili da novinarstvo nije samo forma, već i sadržaj.

Izvrnut pogled na stvarnost omogućio je njuzovcima da, dok se dobro zabavljaju, budu i kritični prema javnim ličnostima, od politike do estrade, ali i prema društvenoj, političkoj i ekonomskoj stvarnosti (“Ceca ugradila točkove na svoju kuću”, “Desničarske organizacije traže zabranu Vlade Srbije”, “Država prodaje Telekom preko Limunda”). Onaj kom je kritika upućena može da se nasmeje ili naljuti, svejedno je, ali ne može izmišljenu vest da demantuje, niti da promeni mišljenje autora davanjem oglasa (tome služi poruka “ovo nije mesto za vaš baner”).

Da knjiga ne bi bila samo retrospektiva urađenog, ona sadrži i dodatno, deveto poglavlje (a po redosledu prvo), nazvano Istorija u ogledalu. U njemu su autori svoje kreativno tumačenje stvarnosti primenili i na prošlost, u istom novinarskom stilu, oštricom ironije i britkim humorom (uglavnom „crnim”).

U istoriji u ogledalu pročitaćete kako su u Srbiji „Drumarina i seno najskuplji u regionu” (Sitna knjiga, 1217), „Srpska vojska uništila Turke na Kosovu, Miloš Obilić ubio Murata“, „Vuk Branković: Otišao sam ranije da bih pobedu proslavio u krugu porodice” (Gavran Ekspres, 1389), „Danak u krvi opao 2,5 odsto u prvom tromesečju“ (Polunezavisne novine, 1610), „Čudak iz Tršića nastavlja da maltretira ljude da mu recituju“ (Srpski tribun, 1833)...

Tu je i izjava Gavrila Principa koji povodom izbijanja Prvog svetskog rata kaže: “Ovo je otišlo malo predaleko” (Otporaške novine, 1915), saopštenje Vojske Kraljevine Jugoslavije da “nije sramota izgubiti od Nemačke” (Belgrader Algemeine Zeitung, 1941) ili vest da je “Nova grupa Staljinovih obožavalaca poslata na more“ (Titovijest, 1950).

Već ovaj kratak prelet kroz imaginarnu istoriju novinarstva daje dovoljno materijala čitaocu da zamisli kako bi svet izgledao da su događaji iz prošlosti tumačeni onako kako mnogi mediji to čine danas. Ne treba biti ciničan, pa zaključiti da je, bez obzira na prirodne katastrofe, ratove i druge pošasti, svet u nekim periodima bio bolji barem utoliko što nije bilo medija da ga tumače.