Mi Srbi ne možemo se pohvaliti da smo bog zna koliko čvrsto organizovani.

U časovima velikih nacionalnih i državnih potresa i potreba, umemo da razvijemo divovske napore, izdajemo silne energije i tako reći, eksplozivnim skokovima napredujemo, umesto da metodičnim, doslednim, organizovanim, sitnijim radom postepeno i sa manje štete i napora, izrađujemo svoju narodnu budućnost.

Kada bismo svugde i svagda umeli u svoje javne poslove unositi više plana i organizacije, gde bi nam do sada bio kraj…

Od kako je ovaj tekst objavljen, davne 1931. u beogradskom „Pregledu“, malo toga se promenilo, jer su nedostatak kontinuiteta, reda i sistema i danas veliki problem srpske privrede. Borba sa ovim „vetrenjačama“ inspirisala je Darka Golubovića da pokrene svoju konsultantsku kuću, sugestivnog imena Konsultuj.me, a pomenuti izvod iskoristio je u predstavljanju firme na veb-sajtu. U skladu sa ovakvom dijagnozom problema, Golubović pokušava kao konsultant da firmama, umesto o-ruk rešenja, ponudi drugačije odgovore na njihove probleme. Ta rešenja se nekad i kose sa ovdašnjim mentalitetom jer on propagira sistem i jednostavna, ali stalna unapređenja, a kako kaže, „mi smo narod koji teži improvizaciji i kod kojeg nijedan sistem osim improvizacije ne uspeva“.

Ideja mu je bila da, posle rada za druge poslodavce u ABS Holdingu i klinici Bel Medic napravi svoju firmu, agenciju koja će po „mrežnom principu“ moći da okupi ekipu stručnjaka koja je najbolja za konkretan problem koji neka firma ima. Na to se nadovezalo partnerstvo sa Fakultetom organizacionih nauka, sa kojim njegova firma sarađuje u realizaciji projekata, obukama i konsaltingu, kao i početak saradnje sa Kaizen institutom, međunarodnom konsultantskom kućom, pa se može reći da mu posle dve godine, privatni biznis dobro ide.

„Rešenja do kojih se dolazi Kaizen metodologijom su često banalna, ali daju dobre rezultate, a sve se zasniva na stalnoj analizi troškova, količina, rokova, kvaliteta i stalnim poboljšanjima u poslovnim procesima. Mislim da to tržište ima budućnost, jer su kompanije zainteresovane sve više ne da im konsultant proizvede neke papire, nego da se reši konkretan problem“, kaže Golubović.

Pojedinac podređen timu

Koliko je sistem važan, naučio je pre nego što je počeo da se bavi konsultantskim poslom i to na sasvim neobičnom mestu – u bazenu, igrajući vaterpolo u „Partizanu“.

„Partizanova škola vaterpola je takva da ne dozvoljava ni trunku improvizacije, čak se nekad i žrtvuje talenat zarad sistema. Kod primoraca je to drugačije, oni su dozvoljavali tu vrstu slobode, recimo, imali su čuvenog Veljka Uskokovića koji je mogao da šutira žmureći. Kad bi neko u Partizanu to pokušao, leteo bi iz tima“. Pa ipak, malo koji sport je dao takve rezultate, upravo zahvaljujući tome što nije dozvoljavao da pojedinci postanu zvezde koje su važnije od sistema.

Vaterpolo mu je obeležio mladost, jer je odrastao na Banjici, u blizini istoimenog sportskog centra, a iz njegove generacije najpoznatiji su Vanja Udovičić i Živko Gocić. Surovost ovog sporta je u tome što se s odrastanjem generacija osipa, dok na kraju iz svake generacije ili svake druge-treće generacije izađe po jedan vrhunski igrač. „Sport je takav da ne trpi da nekoga provlačiš ili da praviš negativnu selekciju, jer će se to videti“, dodaje on.

Za one koji ne uspeju da uđu u sam vrh, presudna je uloga porodice, koja treba da ih usmeri i objasni im da je škola na prvom mestu. U suprotnom se, kad napuste bazen, mogu naći na ulici. Posle završetka osnovne škole i tadašnje Jedanaeste (sportske) gimnazije, i sam je bio na takvom raskršću. Sa 16 godina odigrao je prvu sezonu za prvi tim Partizana i sa reprezentacijom se pripremao za Evropsko prvenstvo za igrače tog uzrasta. „Kad sam video da neću otići onoliko daleko koliko bi mi dalo satisfakciju, okrenuo sam se na drugu stranu. Tu postoji izbor, ili ćeš se potucati po raznim evropskim destinacijama i preživljavati teško ili ćeš izabrati drugi put“, priča Golubović. Nastavio je, ipak, da igra vaterpolo još neko vreme, i to u Crvenoj zvezdi, a kapicu je konačno odložio 2005, kad je diplomirao na Fakultetu organizacionih nauka.

Anđeli i đavoli

 

Imao je sreće da ubrzo posle diplomiranja počne da radi, prvo u jednoj špediterskoj firmi, odakle je otišao u Ekonomski tim za Kosovu i Metohiju, koji je bilo deo tadašnjeg Koordinacionog centra za ovu pokrajinu. Tog perioda se seća po neograničenom radnom vremenu, velikom trudu, ali i suočavanju sa sopstvenim iluzijama. „Patrijarh Pavle je jednom pričao o tome kako ljudi mogu da budu tako dobri da i boga obraduju, a toliko loši da se i đavo od njih postidi. Imam utisak da na Kosovu, među Srbima ima i jednih i drugih. Nisam sreo neke bolje ljude u životu, koje je to mučenje oplemenilo, a istovremeno ni gorih i pokvarenijih među njima“, priča Golubović.

Na ekonomskom planu veruje da se za te ljude moglo uraditi više da im se, umesto bespovratnih sredstava, pomoglo da naprave neki proizvod koji bi nosio brend Kosova i koji bi, kao takav, mogao da nađe svoje mesto i na policama domaćih tržnica, poput vina iz Dečana ili Velike Hoče.

Kad su oko Kosova počeli sukobi u vladi, a obim posla da opada, dobio je ponudu da nastavi karijeru u ABS Holdingu. Na oba ta radna mesta imao je isti problem, da ga ljudi drugačije gledaju kada saznaju koliko (malo) godina ima. „Onda sam 2009. otišao u vojsku gde sam imao obrnut problem, tamo sam bio previše star“, priča ovaj dvadesetdevetogodišnjak. Teši ga, međutim, istina da iskustvo „nije stvar broja godina nego broja prilika koje si imao u životu“, a može da se pohvali da je svoje prilike znao da iskoristi.

U ABS-u, kao i kasnije u bolnici Bel Medic, radio je na poslovima odnosa sa javnošću. U tom poslu se, međutim, nije pronašao jer mu je strano shvatanje PR-a i društvene odgovornosti koje je Srbija uvezla sa Zapada. Primera radi, to znači da neko može da kupi nekoliko inkubatora, a da sa druge strane zatvori veliki broj dobavljača zato što im ne plaća, i da se i dalje predstavlja kao odgovorna kompanija u zemlji. „Nekad je čoveku teško da se bavi time“, kaže Golubović i napominje da nije toliko sporan sam posao, već je pravo pitanje da li je neko spreman na to ili ne. Pošto je shvatio da to nije za njega, rešio je da krene svojim putem i da se drži svojih principa, da su najvažniji ljubav prema onom što radi i vera u to. Za ljude koji se tako ponašaju, uveren je Golubović, uvek će biti posla, čak i ako im privremeno ne ide.