Pada, međutim, u oči da je prosečna zarada bez poreza i doprinosa u martu bila realno za 1,6 odsto, a nominalno za čak 10,9 odsto veća nego u istom mesecu 2008.

 

 To ne bi uopšte bilo sporno da u međuvremenu, na primer, industrijska proizvodnja nije dramatično smanjena. Srpska industrija, naime, u februaru ove godine proizvela je za 19,7 odsto manje nego 12 meseci ranije i za čak 21,9 odsto ispod proseka za 2008. Prema zvaničnoj statistici, pad je registrovan u čak 28 oblasti, koje u ukupnoj industrijskoj proizvodnji učestvuju sa 99,9 odsto.

Iako se udeo industrijske proizvodnje u stvaranju bruto domaćeg proizvoda stalno smanjuje, teško je naći logičnu vezu između rasta plata i tako drastičnog pada privredne aktivnosti. Osim u Srbiji. Ovde jednostavno ne postoji bilo kakva veza između kretanja zarada i produktivnosti. Da nije tako ne bi plate u javnom sektoru poslednjih nekoliko godina rasle po stopi od 20-30 odsto, dok je istovremeno stopa privrednog rasta bila oko pet-šest procenata godišnje.

U takvom ambijentu bilo je sasvim normalno da se u pojedinim javnim preduzećima, sve doskora, dele bonusi i kada je firma beležila milionske gubitke u evrima. Umesto da se takvim menadžerima država kao vlasnik zahvali i uruči im otkaz, direktori su sebe i svoje saradnike nagrađivali raznim „stimulacijama“. Ni to sa tržišnom privredom nema apsolutno nikakve veze.

Direktori ovdašnjih javnih preduzeća, doduše, mogu u svoju odbranu da navedu da se ni top menadžeri propalih američkih banaka, osiguravajućih kompanija i posrnulih fabrika automobila nisu drugačije ponašali. I oni su uzimali bonuse, sve dok u kasama kompanija nije ostalo ništa. Osim dugova. A, onda je država morala da uleti i parama poreskih obveznika sanira dugove koje su napravili „uspešni“ menadžeri, koji su sebi isplaćivali milione dolara bonusa dok su firme nezaustavljivo tonule na dno.

Vlada Srbije je, međutim, upala u jednu drugu zamku. Umesto selektivnog pristupa, koji bi omogućio da se za dobro upravljanje uspešni direktori adekvatno plate, Vlada se, doduše i pod pritiskom javnosti, opredelila za populizam. I svima, podjednako i uspešnim i neuspešnim, ograničila zarade.

Možda će se mnogima u Srbiji takav potez Vlade i svideti, ali nema sumnje da se time problemi ne rešavaju. Čak bi se moglo desiti da se oni prodube.

Upravo to će se desiti ako najbolji stručnjaci reše da napuste javna preduzeća i zaposlenje potraže u privatnim kompanijama, koje su spremne da odreše kesu i plate znanje. E, drugo je pitanje koliko u javnim preduzećima ima takvih, a koliko je onih koji su na rukovodeća mesta došli po partijskoj liniji. Ovi drugi nemaju kuda i ostaće i za mnogo manju platu. No, da li će država biti na dobitku zbog toga? Sigurno neće. Jer, čak i kada budu manje plaćeni, oni neće praviti manje probleme od onih koje su do sada pravili.

A, nije da ih nisu pravili. Anketa Privredne komore Srbije pokazala je da javna preduzeća i drugi budžetski korisnici duguju domaćim građevinskim kompanijama oko 600 miliona evra. Da zlo bude veće, to su dugovanja stara bar godinu dana, a na sva ta potraživanja, čim su ih fakturisale, građevinske firme morale su da plate i PDV. Zato se dešavaju paradoksalne situacije, da na papiru te firme posluju pozitivno, čak iskazuju i dobit, na koju takođe mora da se plati porez, a u stvarnosti su tim firmama veoma često, zbog nelikvidnosti, blokirani računi!?

Može li, ako se sve to ima u vidu, država od tih firmi i dalje da zahteva da avansno plaćaju PDV na svaku ispostavljenu fakturu javnim preduzećima, od kojih se neka prema obavezama ponašaju kao prema lanjskom snegu? Zašto u duhu sa najavljenom multilateralnom kompenzacijom, država prvo sama ne „prebije“ svoja potraživanja sa firmama kojima duguje direktno ili posredno, preko javnih preduzeća, čiji je vlasnik. Ako već za obavljene radove i usluge ne mogu da dobiju novac, u tim firmama sigurno ne bi imali ništa protiv ako se im za iznos potraživanja umanje obaveze za poreze, doprinose i razne takse.

Bio bi to mnogo veći doprinos ublažavanju efekata globalne krize na srpsku ekonomiju od svih mera koje je Vlada do sada preduzela. No, to je malo verovatno, jer bi se na taj način dodatno smanjili prihodi budžeta, koji je Vlada i bez toga jedva „skrpila“. Zato verovatno ni sami građevinari ne veruju da može proći njihov predlog da im se sa 18 na samo četiri odsto smanji PDV na građevinski materijal, kako bi stanovi pojeftinili, a proizvodnja se povećala.

 

 Sekretar Udruženja za građevinarstvo PKS Goran Rodić upozorava da bi već u junu, ako država, uključujući tu i javna preduzeća, hitno ne izmiri dugovanja, građevinska industrija mogla potpuno stati. Da ovo strahovanje nije bez osnova potvrđuje i podatak da je u 2008. ugašeno oko 2.000 građevinskih firmi, zbog čega je bez posla ostalo oko 20.000 radnika. Ako se taj trend nastavi, ko će onda graditi po Srbiji? I kakvi će biti efekti planiranih infrastrukturnih investicija?

Po padu proizvodnje Srbija se bitno ne razlikuje od drugih zemalja. No, tu se sličnost i završava, jer je u evrozoni inflacija sa oko četiri odsto u junu i julu 2008. prošlog meseca pala na rekordno nizak nivo od 0,6 odsto. Godišnje, naravno. U Srbiji svi bi bili srećni ako bi toliko cene rasle mesečno. Jer, dok u mnogim zapadnoevropskim zemljama cene padaju, ovde nije isključena ni mogućnost ubrzavanja njihovog rasta.

Pogotovo što se sve glasnije šuška o tome da bi lokalne samouprave, kojima su rebalansom smanjeni transferi iz republičkog budžeta za 15 milijardi dinara, taj manjak mogle nadomestiti povećanjem cena usluga lokalnih komunalnih preduzeća. Ostaje da se vidi hoće li Vlada Srbije uspeti da “disciplinuje” lokalnu vlast. Neki članovi Cvetkovićevog kabineta veruju da imaju dovoljno jake adute. Najjači je, svakako, obustavljanje svih transfera iz budžeta lokalnim vlastima koje dozvole ekonomski neopravdana poskupljenja.