Obeštećenje mora uvažiti dostojanstvo bivšeg vlasnika, ali u ukupnom obimu biti prihvatljiv teret za budžet. Restitucija nigde nije sprovedena do kraja i svuda je bila simbolična. Dakle, treba zadovoljiti pravdu, ali pazeći da se ne nanese neka nova, još veća nepravda. Apsolutna, čak ni približna pravda gotovo izvesno neće biti zadovoljena i Vlada zapravo samo traži načina kako da što manje ljudi zaštitu prava potraži pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Zakon se mora naći „na stolu“ i u Briselu, gde će se zahtevati određeni standardi, i gde će pored ostalih i Evropski sud za ljudska prava izneti svoje mišljenje o kvalitetu zakona (npr. ako se crkvenim zajednicama imovina vraćala  nominantno u naturi, zašto na to ne bi imala pravo i privatna lica?). Naravno, ocenjivaće se i usklađenost zakona, drugih propisa i opštih akata vezanih za restituciju sa acquis communautaire-om.

Pojedni izvori ukazuju da nacrt zakona o restituciji bitno sužava mogućnost vraćanja u naturi. U još nedovršenom Nacrtu, postoje samo dva oblika restitucije: naturalna i finansijsko obeštećenje. Vraćanje druge imovine slične vrednosti umesto ranije oduzete se ne predviđa, na čemu stari vlasnici insistiraju.

Nacrt predviđa i ukidanje (nacionalne) Direkcije za restituciju, te bi se restitucijom bavila opštinska odeljenja za imovinskopravne poslove. Ne planira vraćanje gradskog građevinskog zemljišta osim u izuzetnim slučajevima, kao ni poljoprivrednog gde god postoje stalni zasadi ili izgrađeni objekti. Nacrt polazi od toga da se ne sme ugroziti finansijska budućnost zemlje, niti funkcionisanje lokalnih samouprava i glavnog grada (inače, pre restitucije će se doneti zakon o javnoj svojini, kojim će se zemlja i poslovni prostor ustupiti lokalu). Finansijsko obeštećenje planira se u vidu obveznica na period od deset ili više godina (još se usaglašava). Cilj je da godišnje izdvajanje u ove svrhe ne može da bude veće od pola procenta BDP (nešto preko 160 miliona evra). To bi u ukupnom iznosu, ako restitucija obuhvati jednu deceniju, povećalo javni dug za „podnošljivih“ 1,6 milijardi evra.

U narednim tekstovima se iz različitih uglova sagledava, pre svega, ekonomski aspekt restitucije u Srbiji. Imajući u vidu da restitucija utiče na visinu državnog duga, javne potrošnje i konsolidovanog budžetskog salda (tj. deficita) u aneksima dajemo komparativan uvid, odnosno pregled tih pokazatelja za veliki broj zemalja od 2000. do 2016. godine (naravno, radi se o projekcijama za godine koje dolaze).