„Nema ga zato što je proizvodnja sirovog mleka pala i ne zadovoljava potrebe tržišta. To se dogodilo pre svega zbog odnosa Ministarstva poljoprivrede, i to ne samo prema proizvodnji mleka, već prema celom resoru. Drugi razlog su vremenski uslovi koji su u maju i junu bili ekstremno nepovoljni za proizvodnju mleka, sa velikim varijacijama u temperaturi. Da se ove godine ulagalo kao nekad, to se ne bi primetilo, ali pošto se tokom cele prošle i ove godine smanjivao stočni fond, zbog politike koja se vodi u poljoprivredi i za koju smatramo da je potpuno nelogična, došlo je do nestašice“, kaže Petrović.

EM: Kako razumete termin iz saopštenja Ministarstva poljoprivrede „spekulativne radnje“. U ministarstvu kažu da se time bavite.

S. Petrović: Ne zaslužuje komentar kad država i institucija ministra daju ovako neodgovorne izjave. Ljudi iz ministartstva imaju svoje „radno mesto“ u našoj mlekari i molimo da se iznesu dokazi da smo mi izvršili neke spekulativne radnje.

Naprotiv, bili smo sprečeni da tržištu isporučimo dovoljne količine mleka jer nam nije bio dozvoljen uvoz. Još pre dva i po meseca smo preko Subotičke mlekare tražili dozvolu da uvezemo mleko iz Mađarske, ali nam to nije bilo dopušteno. Iz mlekara u Bosni su nam dozvoljavali uvoz „na kašičicu“, tek da bi se reklo da nam je dozvoljen.

Smanjili smo izvoz da bi zadovoljili srpsko tržište. Nemamo mleka i pozivamo sve da dođu i da vide prazne rafove. Mleko ne može da se duže čuva, sem dugotrajnog. To mleko, na primer, iako po zakonu moramo da držimo u karantinu pet dana, bili smo prinuđeni da već posle četiri dana isporučujemo, sa molbom trgovcima da ga prodaju tek narednog, da bi mogli u međuvremenu da prekontrolišemo da je sve u redu.

EM: Uz svu pomoć, proizvođači kažu da ne mogu da prodaju mleko po ceni nižoj od 35 dinara, šta imate da im poručite?

S. Petrović: Ne želimo da se sa njima raspravljamo da li je ta cena dovoljna ili nije. Čak smatramo da bi oni možda trebalo i da je dobiju, ali problem je u tome što mi nismo u stanju da im toliko platimo, jer to nije tržišna cena koju mlekare plaćaju za mleko. Ako vam kažem da je danas mleko u trgovinama jeftinije u Mađarskoj, Češkoj ili Poljskoj, nego što mi plaćamo proizvođačima u Srbiji, a njihovi farmeri od mlekara dobijaju daleko nižu cenu, dobićete odgovor zašto.

Države EU i one iz okruženja, daju i do deset puta veće subvencije u poljoprivredi nego Srbija. Sa približavanjem Uniji, carine i prelevmani za uvoz poljoprivrednih proizvoda u Srbiju će se spustiti na nulu i ako do tada ne promenimo politiku naša poljoprivreda će morati da se takmiči sa onima koje proizvode mnogo jeftiniju robu. U toj situaciji ona će, jednostavno biti ugašena.

Mleko u Mađarskoj košta 26 evrocenti u prodaji, a mi ga plaćamo 28 evrocenti. Farmerima ni to nije dovoljno da prežive, nego im treba 32 evrocenta. Ako to platimo izaći ćemo na police sa cenom koju niko neće prihvatiti, jer će mleko iz uvoza biti mnogo jeftinije. Nismo korigovali svoje cene od 2007. iako je evro „otišao“ za 50 odsto, inflacija je sigurno bila 25 ili 30 odsto. Tek smo se sad odlučili na poskupljenje od pet odsto.

EM: Kakvo je vaše poslovanje u drugim zemljama u regionu?

S. Petrović: U Bosni i Makedoniji držimo približno iste cene, zato što su u obe zemlje praktično fiksirani kursevi valute, pa se cena u evrima ne menja. U Srbiji zbog depresijacije dinara cena povremeno varira i onda bude nešto niža, pa se vraća na stvarni nivo, kao što to sada činimo. U Hrvatskoj, mlekare, na primer, plaćaju nižu cenu nego kod nas. Prošle godine kada je bilo velikih viškova mleka i kada je cela Evropa „skidala“ cene i u Hrvatskoj su sa dogovorenih 30 evro centi spustili na 25. Farmeri su se pobunili, mlekare odbile da plate više i država je morala da interveniše. Rešenje je nađeno tako što je na postojećih devet evrocenti subvencija, država dodala još pet. Od juna 2009. do danas mlekare tamo plaćaju 25-26 evrocenti, država dotira do trideset, a na to još daje devet evrocenti po litru subvencije, pa farmeri primaju 39 evrocenti po litru. U Republici Srpskoj na naših 27-28 evrocenti, farmeri dobijaju 11 evrocenti. U Srbiji proizvođači dobiju 28 evrocenti od nas i 1,4 evrocenti od države, pri čemu subvencije nisu za sve. Naravno da to nije dovoljno, ali tu nema naše krivice.

EM: Jasno je da svaka kompanija ima za cilj da se maksimalno širi u zadatom kontekstu, i to samo po sebi ne bi trebalo da bude problem, pa se stiče utisak da se Vlada, preko medija žali na uslove koja je sama stvorila.

S. Petrović: Ali u Srbiji to jeste problem. Ministar javno izjavljuje da on ne daje subvencije jer one idu Salfordu, MK Komercu i drugim tajkunima, što je apsurdno. Sa time nemamo ništa, subvencije se daju za razvoj poljoprivrede kao što to čini i EU jer se time obezbeđuje da mleko i na policama ima pristojnu cenu. Imamo cene bez kojih ne možemo da poslujemo, taj deo naplaćujemo i ni dinara više, ni manje.

EM: Kako formirate cenu? Proizvođači se žale da ako povećate pet posto maloprodajnu, a deset onu u otkupu, oni ostaju zakinuti, jer bi pet posto od osamdeset dinara trebalo da donese značajno povećanja otkupne cene, za celih 25 odsto.

S. Petrović: Njihova osnovna računica nije tačna jer naša prosečna cena nije osamdeset, već šezdeset dinara. Drugo, na našu cenu dajemo i rabat. Ako bismo, na primer, za dva i po dinara podigli i maloprodajnu i otkupnu cenu, uz deset odsto rabata (koji dajemo velikim kupcima), odmah bi izgubili 0,25 dinara po litru. Dakle, moramo da podignemo maloprodajnu cenu makar za tri dinara, da bi bili na nuli.

EM: Da li je naplata od velikih trgovina problem? Nedavno je i predsednik Tadić znakovito ukazao da trgovinski lanci ne bi smeli da toliko dugo odlažu plaćanje.

S. Petrović: Ne bih komentarisao taj deo priče. Imamo relativno dobru saradnju sa svim velikim trgovinskim lancima. Tačno je da dajemo nešto duže rokove naplate, koji se relativno dobro poštuju.

EM: Imate razumevanja za zahteve proizvođača, dobre odnose sa trgovinama, izgleda jedino ne komunicirate najbolje sa Vladom. Kao najveći prerađivač mleka u Srbiji, da li vi uopšte komunicirate sa nadležnim ministarstvom?

S. Petrović: Ne. Ministar odbija kontakte sa nama. On smatra da je ministar poljoprivrednika i poljoprivrede, a da mi spadamo u industriju i da smo deo nekog drugog resora. On je to izjavio na sastanku sa farmerima. Tražili smo da prisustvujemo tim sastancima, što je on odbio uz konstataciju da nije zadužen za nas i da mi nismo deo njegovog resora.

EM: Ministarstvo poljoprivrede je saopštilo da ne želi da stavlja „novac u džepove investicionih fondova, čiji je cilj samo zarada, a ne razvoj i strateško vezivanje za mlekarski sektor“. Nedavno je u Srbiji WAZ proglašen za nepoželjnog investitora, da li očekujete da Salford fond bude proglašen za firmu „non grata“?

S. Petrović: To su izjave koje su maltene lične, koje ne zaslužuju komentare. Deljenje investitora na poželjne i nepoželjne je nedopustivo i time se šalje loša slika da fondovi nisu validni investitori već da su to samo strateški.

A činjenice govore suprotno. Jedan smo od najuspešnijih investitora u Srbiji, puno smo uradili, uloživši više od 50 miliona evra u poljoprivredu (15-20 miliona godišnje), u objekte, opremu. Investirali smo ogromna sredstva u podizanje vrednosti brendova. Potrošači cene ono što smo uradili. Ovom tržištu smo doneli nove proizvode, nova pakovanja, novi imidž i mislim da to sve pokazuje uspeh ove kompanije.

EM: Kako vidite rešenje i izlazak iz ove situacije?

S. Petrović: Bilo bi vrlo interesantno da ministar dokaže i objasni koje su to špekulativne radnje u koje smo se mi upustili, da vidimo šta to on pod špekulacijom podrazumeva. Optužuju nas da ćemo da prodamo IMLEK i da ćemo da odemo. Od početka smo rekli da je naš cilj da pomognemo restrukturiranja preduzeća u zemljama u tranziciji, a da ćemo zatim ići u nove projekte. To je naš biznis i dobro ga radimo. Uspešno smo restruktuirali sva preduzeća iz našeg portfolia. Sva su danas uspešna, dobro organizovana i moderna, sa bitnim marketinškim troškovima, pa od nas živi i industrija medija. Ne vidim da smo promašili u našoj misiji. Sa druge strane, niko nije došao u Srbiju da bi izgubio novac, iako to ne znači da ćemo ga mi sigurno zaraditi. Investirali smo i želimo da imamo oplodnju novca u meri u kojoj zaslužujemo. Ovo sada je samo prebacivanje krivice na nekog drugoga, jer, ako se pokaže da ne postoje spekulativne radnje IMLEK-a, ko je onda kriv za ovu situaciju? Možda je Bog kriv?

EM: Kako komentarišete optužbe iz Komisije za zaštitu konkurencije koje se tiču položaja farmera. U Komisiji kažu da nisu imali uvid u to kako se obračunava cena, niti u proces kontrole kvaliteta mleka, ali i da su imali ugovornu obavezu da prijavljuju Salfordu svaku bolju ponudu za otkup koju dobiju?

S. Petrović: Odgovorili smo na to u vreme kada je stigao zahtev iz Komisije. Prihvatili smo i promenili ugovore jer to su bile, po nama, sitnice. Na primer, oko kontrole kvaliteta - ministarstvo se ne bavi kontrolom kvaliteta, a mi zbog toga ne možemo da izvozimo jer ne postoji Nacionalna laboratorija. Zašto je to tako? Da li smo mi krivi zbog toga? Da li smo i zbog toga špekulanti?

Lično sam zatražio sastanak u ministarstvu i zbog optužbi da IMLEK sam kontroliše kvalitet, ponudili smo donaciju laboratorije. Oni su nam se najlepše zahvalili i nikada nam se više nisu javili. Optužuju nas da ne dopuštamo farmerima da prate našu kontrolu kvaliteta, a nema Nacionalne laboratorije. U ugovorima smo stavili klauzulu da farmeri imaju pravo da traže superviziju. Šta više, rađene su superanalize i nikada se nije dokazalo da su rezultati nameštani u našu korist.

EM: Iz PKB najavljuju da će praviti svoju mlekaru?

S. Petrović: U ovom trenutku ne želimo da razmišljamo o tome, radimo svoj posao čestito na pravi način i ne mislimo o demagogijama koje se plasiraju. Jedna od njih je i da će država da napravi svoju mlekaru. To nigde u svetu ne postoji, postojaće samo u Srbiji, vratićemo se