Za firmu je to bio najbolji potez, jer ne znam kako bi se izborili za svoju imovinu do danas.

Vremenom bi samo propadala i gubila na vrednosti, a pri tom bi je neko sve vreme koristio”, objašnjava Predrag Đurović, današnji vlasnik firme Žitopromet iz Zrenjanina, razloge zbog kojih je krajem prethodne decenije prodat njihov magacin u Kranju u Sloveniji.

U trenutku otcepljenja Slovenije, Žitopromet, tad još društveno preduzeće, dao je magacin u zakup čoveku koji se kasnije ponudio i da ga otkupi, za 320.000 nemačkih maraka. Na sebe je pri tom, priča Đurović, preuzeo rizik da pitanje vlasništva nad magacinom sam rešava sa slovenačkom državom.

Mnoge srpske firme su, po sličnom receptu, prodale svoju imovinu u Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji pre nego što su same privatizovane. Između ostalog i zato da ta imovina, ili bar nadoknada za nju jednog dana, realizacijom Sporazuma o sukcesiji, ne bi pripala novim vlasnicima.

Ostalim preduzećima, koja nisu prodala imovinu u bivšim republikama SFRJ, ostaje da čekaju rešenje tog dugogodišnjeg problema, koji opterećuju i kompleksni međudržavni odnosi, posebno između Hrvatske i Srbije.

   

Neke firme odlučile su se i za pokretanje sudskog procesa, poput hrvatske naftne kompanije INA protiv srpske države zbog 167 benzinskih pumpi, čiji je vlasnik, kupovinom Beopetrola, postao ruski Lukoil. INA traži povratak tih pumpi ili 117 miliona evra, koliko je za njih srpskoj državi platio Lukoil, plus 90 miliona evra izgubljene dobiti zbog njihovog prisvajanja.

Sa druge strane, iz Naftne industrije Srbije (NIS), koja je u međuvremenu postala većinsko vlasništvo ruskog Gaspromnjefta, poručuju da i oni planiraju da iskoriste sve postojeće mogućnosti za rešavanje pitanja svoje imovine u Hrvatskoj, ali ističu da poželjnim smatraju vansudski način rešavanja problema. NIS, naime, u Hrvatskoj ima 36 objekata, vrednih pet milijardi dinara i oni se trenutno vode u bilansima INA-e, njenih ćerki kompanija, a jedan deo se čak vodi na hrvatsku državu.

Tajni spiskovi javnih preduzeća

Vlada Srbije je za neka javna preduzeća, poput Elektroprivrede Srbije, 2005. osnovala posebna preduzeća, na koja je prenela upravljanje, korišćenje ili vlasništvo nad imovinom matičnih preduzeća u bivšim jugoslovenskim republikama. Neka druga, poput Jat Airwaysa, čekaju na povrat oduzete imovine u Hrvatskoj. Iz Jata kažu da, kao pravni sledbenik Jugoslovenskog aerotransporta, ta kompanija poseduje imovinu u Hrvatskoj, od koje je najvećim delom osnovana hrvatska aviokompanija Croatia Airlines.

 

Vrednost imovine se procenjuje na 60 miliona evra, a reč je o 8.560 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora. Od najznačajnije imovine, Jat ima predstavništva u najelitnijim delovima svih većih gradova u Hrvatskoj, 67 stanova ukupne površine 4.208 kvadrata, 36 apartmana u Puli površine 1.290 kvadrata, poslovni prostor u Dubrovniku od 207 kvadrata i terminal na autobuskoj stanici u Zagrebu od 1.218 kvadrata.

Milan Cvejić, izvršni direktor Jat Airwaysa kaže da je ta kompanija podnela Državnom sudu Hrvatske predlog za rešavanje spora mirnim putem. Na zahtev tog suda, Jat je 21. januara 2010. dostavio i spisak svojih nepokretnosti u Hrvatskoj kojim se potkrepljuje zahtev za povrat te imovine.

„Iako do sada još uvek nismo dobili odgovor od suda u Zagrebu, verujemo da će uz najavljene napore Vlade Srbije, pitanje sporne imovine biti rešeno na najbolji mogući način i u što kraćem roku“, kaže Cvejić. On ističe i da je Jat, kao i mnoga druga preduzeća, predao celokupnu dokumentaciju nadležnim institucijama u Srbiji.

Iako javna preduzeća tvrde da nisu prodavala svoju imovinu u bivšim YU republikama, Ekonom:east magazin je došao do saznanja da su Železnice Srbije to planirale, a možda su čak i uspele to da urade. Naime, Upravni odbor tog javnog preduzeća je 14. juna 2005. doneo odluku o prodaji dela imovine. Između ostalog, doneta je i odluka da se proda imovina JP Železnice Srbije koja se nalazi u Hrvatskoj i to: odmaralište u Makarskoj od 426 kvadrata, odmaralište u Omišu od 450 kvadrata, u Rogoznici 24 bungalova, restoran od 1.827 kvadrata i zemljište površine 23.200 kvadrata.

Na spisku se našao i hotel u Bolu na Braču površine 2.500 kvadrata, iako, prema saznanjima Ekonom:east magazina, to preduzeće na Braču nije do rata ni imalo sagrađen hotel, već samo zemljište. U odluci piše da ju je UO Železnica podneo Vladi na saglasnost, a iz medija centra Železnica Srbije Ekonom:eastu je saopšteno da je „zaključkom Vlade Srbije iz 2005. sva imovina tog javnog preduzeća na teritoriji Hrvatske preneta u nadležnost Direkcije za imovinu“. Međutim, Milovan Ivanović, zamenik direktora Direkcije kaže da je svu dokumentaciju i predmete vezane za Sporazum o sukcesiji, a tu spada i imovina javnih i društvenih preduzeća od 2006. nakon otcepljenja Crne Gore, preuzelo Ministarstvo finansija.

Iz Ministarstva finansija, pak, kažu da oni imaju podatke o imovini pravnih lica iz Srbije koja potražuju imovinu u bivšim SFRJ republikama, ali da će ti podaci biti dostupni javnosti „nakon dodatnih provera, s obzirom na to da će imovina naših preduzeća tek biti predmet regulisanja“. Istovremeno, u tom ministarstvu tvrde da je za odgovore na neka pitanja nadležna Direkciju za imovinu, što na izvestan način ukazuje da baš i ne postoji najbolja koordinacija svih državnih organa u pokušaju da se zaštite interesi srpskih preduzeća.

 

Dragomir Popov, nekadašnji direktor Direkcije za imovinu kaže da su oni od 2001. intenzivno radili na popisu imovine ovdašnjih firmi u bivšim republikama SFRJ. „Nailazili smo, međutim, na veliki otpor mnogih preduzeća da predaju spisak svoje imovine, iako je to još 1997. uvedeno kao obaveza“, kaže Popov.

Zato, prema informacijama Ekonom:east magazina, Direkcija taj popis do danas nije završila, a Ministarstvo finansija se tim poslom nije ni bavilo. Otuda su procene o postojećoj, kao i već prodatoj imovini srpskih preduzeća u državama nastalim na teritoriji bivše SFRJ uglavnom okvirne. Jedini spisak te imovine, koji se pojavio u javnosti pre desetak godina, došao je od hrvatskog Fonda za privatizaciju.

Taj spisak je, kako kažu u tom fondu, napravljen za potrebe Ministarstva ekonomije, da bi se popisala imovina slobodna za prodaju.Tada je procenjeno da imovina srpskih firmi u Hrvatskoj vredi oko 1,8 milijardi evra, a na spisku se našlo 318 nacionalizovanih objekata u vlasništvu pravnih lica sa sedištem na teritoriji Srbije. Fond je, prema pisanju medija, do 2002. prodao 158 objekata, 30 je dodelio na korišćenje, za 40 zgrada se vode sporovi, dok je 91 objekat slobodan.

S druge strane, Agencija za privatizaciju Srbije je prodala 32 firme čije je sedište u bivšim YU republikama, a njihova ukupna prodajna cena bila je viša od tri miliona evra. Zbog protesta država, na čijoj su teritoriji sedišta matičnih firmi, Agencija za privatizaciju Srbije stopirala je 2008. dalju prodaju 321 preduzeća.

Sedam meseci bez odgovora iz Zagreba

Za razliku od naslednica SFRJ, koje nisu uspele da okončaju sukcesiju ni skoro dve decenije nakon razlaza, Slovačka i Češka su zajedničku imovinu uspele da podele za osam godina.

Mnoge firme nadaju se da će se rešavanje tih spornih pitanja ubrzati u sklopu nastojanja i Hrvatske i Srbije da postanu deo Evropske unije. Tim pre što je rešavanje imovinskih sporova na Balkanu jedan od uslova za njegovu integraciju u EU.

   

Iako je Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, prilikom nedavne posete srpskom kolegi Borisu Tadiću rekao da je „vreme da sva otvorena pitanja ostavimo istoriji”, teško je poverovati da će dve države razmeniti međusobno imovinu tako lako kako su dva predsednika razmenila knjige. Tom prilikom Tadić je Josipoviću vratio i ikonu Svete Bogorodice iz Dalja, što je, valjda, trebalo da simbolizuje dalju razmenu umetničkih dela i kulturne baštine. Međutim, mnoge umetnine postoje samo na papiru, jer im je u stvarnosti izgubljen trag. Tako je i sa ostalom imovinom. Povratak na stanje pre 1990. u mnogim slučajevima je nemoguć, jer je imovina prodata ili porušena.

Namera Srbije da stvari reši obeštećenjem, iako se u Sporazumu o sukcesiji spominje samo povratak imovine, odnosno povratak na pređašnje stanje, vidi se i iz izmena Zakona o privatizaciji iz 2007. Njima je definisano da se „sredstva ostvarena od prodaje kapitala i imovine društvenih preduzeća, osnovanim od delova preduzeća čije je sedište na teritoriji neke od republika bivše SFRJ, koriste za sprovođenje Sporazuma o sukcesiji“. U Vladi Srbije kažu i da su Hrvatskoj ponudili potpisivanje bilateralnog sporazuma o vraćanju imovine koja je ostala na teritoriji druge države, kojim bi se rešila sporna pitanja sukcesije, ali da zvanični Zagreb već sedam meseci ne odgovara na tu ponudu.