Mnogo je proroka koji su, poput naroda Maja, nagoveštavali kataklizme. Drevni Južnoamerikanci još imaju kakve-takve šanse, ali ostali vidovnjaci nisu se dosad „proslavili“.

 

Ništa darovitiji izgleda nisu ni srpske evro-pitije. Među njima se u licitiranju datumima napretka u evropskim integracijama najviše istakao aktuelni vicepremijer Božidar Đelić, čija je, uostalom, i poslednja „dojava“ da će države EU do kraja 2011. prihvatiti srpsku kandidaturu.

Razni evropski datumi bili su na stolu tokom protekle decenije. Nijedan od tih zadatih rokova nije ispunjen.

Živimo u uzbudljivom vremenu krupnih i istorijskih dilema. Ono, doduše, traje već dva veka. Utoliko i ne iznenađuje biblijsko nadahnuće vodećeg među vitezovima evropskog reda kojim je najavio „10 evropskih zapovesti“.

Najvažnije reforme koje Srbiji predstoje u daljim integracijama biće temeljnije navedene u izveštaju o napretku Srbije na putu ka EU. Za sada se pretpostavlja da Evropljani najviše insistiraju na reformi sudstva, „prenosu vlasništva“ nad mandatima u srpskom parlamentu sa partija na poslanike, restituciji, popravljanju položaja nezavisnih tela – kontrolora vlasti, borbi protiv korupcije (naročito kontroli finansiranja političkih partija), regionalnoj saradnji... Uz, naravno, ključni uslov - hvatanje odbeglih haških begunaca.

Proteklih godina nije bilo sastanka Evropske komisije na kom se razgovaralo o Srbiji a da posebno nije isticana obaveza „pune saradnje sa Haškim tribunalom“, odnosno hapšenja preostalih haških begunaca.

Neverovatno je, uzgred, da se ozbiljnošću EU u vezi s tim ovde i dalje kalkuliše, a da se „puna saradnja“ improvizuje.

Da li baš zato, reklo bi se da sledi ofanziva novih zahteva i da Unija nastavlja da se oslanja na dosadašnju politiku upornog uslovljavanja Srbije. Stvar je, suštinski, drugačija. Nije EU trdoglava u zahtevima, nego je srpski establišment tvrdoglav u njihovom neispunjavanju. Nakupilo se, pa sad izgleda ogromno poput Sinajske gore.

Istini za volju treba se podsetiti da je Srbija prošle godine dobila veoma pozitivan izveštaj o napretku. Pohvale su stigle nakon što je tokom druge polovine 2008. i 2009. Skupština usvojila veliki broj proevropskih zakona. Tada je istaknuto da će naredni izveštaj biti usmeren na to kako se usvojeni zakoni primenjuju, pa će ovogodišnja analiza pokazati koliko je vredan bio politčki establišment.

Šablon srpsko-evropskih odnosa je ostao toliko nepromenjen proteklih vek ili dva, da je veliko pitanje da li se istorija u tom slučaju ponavlja ciklično, ili je srpsko društvo odavno u stanju hibernacije. Još od ideje da „gvozdeni konj“ poveže Srbiju i Evropu, domaći antievropljani svoje protivnike predstavljaju kao lukave lisce koji zbunjenog srpskog drvenog lutka odvlače od tradicionalnih vrednosti i zauzvrat nude raskalašan i lagodan život, pravi „’leb bez motike“. Pri tome vešto skrivaju neke od svojih „kvaliteta“, duboko utemeljenih u srpsku tradiciju - monopole, korupciju, eksploataciju radnika, nepotrebnu izolaciju društva, ksenofobiju i susedske konflikte. Mitovima se „pokrivaju“ činjenice da su zahtevi EU i želje većine građana Srbije identični. To čine naročito oni kojima trasformacija srpskog društva ugrožava profit.

O metodama kojima EU „pritiska“ Srbiju možda se i može razgovarati. Ali o tome da Unija u svoje društvo želi samo zemlje koje su, prema njenom mišljenju, dokazale zadovoljavajući stepen vrednosti, među kojima je i spremnost da na kraj izađu sa ratnim zločinima, nema mesta diskusiji. Dakle, ne uskraćuju nam oni tim „uslovljavanjima“ prirodno pravo da budemo punopravni članovi EU. To je njihovo društvo, „njihov“ klub u kom su sebi odredili pravila po kojim će živeti, koji ima svoje uspone i padove, svoje propuste i moralna posrtanja.

Naprotiv, postavljanjem standarda koje treba da ispuni, srpskom društvu se pruža istorijska privilegija da dokaže da zna da barata vrlinama zapadnog sveta. Još važnije, dok Evropi budemo dokazivali vladavinu prava i vrednosti, i sebi ćemo pokazati da znamo da se suočimo i da napravimo otklon od zločinačke prošlosti, a i od despotskog modela vladanja, što bi trebalo da su univerzalne vrednosti.

Na koncu, svi „pritisci“ koji dolaze iz EU usmereni su na administraciju koja vodi Srbiju a ne na građane. Najbolji dokaz da ona dosad nije dobro funkcionisala i da je samo zavaravanje da se radilo „najbolje što se moglo“ jeste tragičan zaostatak u EU integracijama. Danas Evrope imamo onoliko koliko je i zaslužujemo.