Entoni Sinkler živi u Srbiji sedam meseci.

Za njega je Beograd grad savršene veličine za život. „Beograd je veoma društven grad i obožavam ’kulturu kafića i restorana’. Impresivno je i koliko ljudi govori engleski. Radio sam u regionu blizu 20 godina, ali takva sofisticiranost ne postoji u drugim gradovima“, kaže on za Ekonom:east.

Sa planiranjem razvoja i reformama u poslovnom okruženju Beograd, prema njegovim rečima, može biti vodeća atrakcija za turiste, posebno za mlađe ljude željne zabave ili starije koji traže alternativu Beču i Pragu.

Sinkler koji radi na USAID Projektu za bolje uslove poslovanja, voli sa porodicom da šeta centrom grada, uživa u sladoledu i palačinkama. „Mnogo vremena provodimo u Topčiderskom parku. Išli smo i na Srebrno jezero pre nekoliko nedelja i proveli smo se veoma lepo, kupali se, hvatali žabe i jeli još više palačinki i sladoleda“, priča on kroz smeh. Ovde mu se najviše sviđaju ljudi i kaže da nikada nije radio sa boljom grupom ljudi jer su društveni, obrazovani i sa odličnim smislom za humor. S druge strane, najmanje mu se dopadaju srpski putevi.

Njegov kolega, Džozef Lauter, direktor USAID Projekta za bolje uslove poslovanja, koji je u Beogradu takođe sedam meseci, a ostaće pet godina kaže da je Srbija lepo mesto za život. Slobodno vreme provodi takođe s porodicom, voze bicikl na Adi Ciganliji, šetaju Kalemegdanom i naravno posećuju kafiće i restorane. „Najviše mi se sviđaju prijateljski nastrojeni ljudi, a najmanje gužva u gradu“, kaže on.

Plavi i beli okovratnici

U Srbiji ima stranaca koji su došli da ovde žive, ali većina dolazi zbog posla. Strani državljani najčešće su radno angažovani, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u multinacionalnim kompanijama, stranim bankama, predstavništvima stranih kompanija, ekspoziturama stranih osiguravajućih kuća i to kao rukovodeći kadar. Deo stranaca dolazi u Srbiju da pokrenu biznis, osnivaju mala i srednja preduzeća, trgovačke i ugostiteljske radnje.

 

„Neki stranci, posebno oni koji dolaze iz Kine, zaposleni su u radnjama i ugostiteljskim objektima svojih sunarodnika i to najčešće na poslovima sa srednjom stručnom spremom. Od njih se traži da poznaju određeni jezik ili kuhinju, kinesku, tajlandsku. Određeni broj radnika angažovan je na zanatskim poslovima, u pekarama i poslastičarnicama. Mnogo je izdatih radnih dozvola za rad u građevinskim preduzećima i za zanatske poslove“, kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje za Ekonom:east.

Najviše stranih državljana, prema podacima te institucije, zaposleno je u velikim kompanijama koje su kupile domaća preduzeća, poput NIS Gaspromnjefta i U.S.Steel Srbija.

Radne dozvole nisu problem

 

Nikolaos B. radi kao inostrani dopisnik za grčku agenciju. Budući da u Srbiji boravi još od 1995. dobio je status stalno nastanjenog stranca. On kaže za Ekonom:east da na obnovu radne dozvole, što čini jednom godišnje, čeka mesec dana, što jeste zakonski rok. Prikupljanje papira koje treba priložiti u policiji može trajati desetak dana. Zakon o strancima je, prema njegovim rečima, usklađen sa evropskim zakonima.

“Gotovo ista procedura je i za strance koji dolaze u moju zemlju. Budući da u zemlju ulaze i razni ljudi koji se predstavljaju da su nešto što nisu, policijska provera treba da postoji. Jedini problem je što u MUP-u još rade stari kadrovi koji ne znaju jezike niti potrebe stranaca”, objašnjava on i dodaje da, ipak, i u tom segmentu ima pomaka.

Za strance je, kako on kaže, daleko veći problem od dobijanja ili obnove radne dozvole to što ih niko pri ulasku u zemlju ne obaveštava o tome šta treba da rade, koliki je, na primer, rok za prijavu u policiji.

„Jednom sam došao bolestan i ceo dan sam prespavao. Kada sam otišao u policiju rekli su mi da se nisam prijavio u roku od 24 sata i poslali su me da platim kaznu“, kaže on, ali dodaje da je za to delimično krivo i predstavništvo njegove zemlje.

Pored toga, ističe, da je devedesetih u Ministarstvu kulture koje njemu izdaje radnu dozvolu, postojao čovek zadužen za strance kojem su mogli uvek da se obrate, dok danas nema takve osobe.

Elias Shilazi, vlasnik Beirut cafea u Beogradu, kaže za Ekonom:east da njemu nije bilo komplikovano da dobije radnu dozvolu u Srbiji, ali pretpostavlja da je to zbog toga što ima kompaniju ovde i švedsko državljanstvo.

Stranci, inače, u Srbiji mogu boraviti do 90 dana ili dobiti dozvolu za privremeni boravak ili stalno nastanjenje. Za radnu dozvolu se, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, plaća republička administrativna taksa koja iznosi 9.330 dinara.

Rade i na crno

Strancima koji imaju privremeni boravak u Srbiji prošle godine je izdato 2.534 radnih dozvola, a onima koji imaju odobrenje za stalno nastanjenje 42. Sudeći prema broju radnih dozvola izdatih ove godine, broj stranaca koji rade u Srbiji raste. Od početka godine izdato je 1.465 radnih dozvola strancima koji imaju privremeni boravak i 25 onima koji su u Srbiji stalno nastanjeni. Najviše radnih dozvola prošle i ove godine izdato je Kinezima, a slede Makedonci, Rusi i državljani Bosne i Hercegovine.

 

Procenjuje se, međutim, da u Srbiji radi daleko više stranaca na crno, posebno na građevini tokom sezone i to na jugu zemlje. Preciznih podataka o tome koliko stranih državljana radi na crno nema što potvrđuje i Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.

„Stranaca koji rade bez radnih dozvola najviše je u onim oblastima u kojima je mnogo neprijavljenih i domaćih radnika kao što su sezonski poslovi u kojima se angažuju nisko kvalifikovani ljudi“, kaže on za Ekonom:east.

Na pitanje kako je moguće da je, na primer, Kinezima izdato samo 200 dozvola, a da u Srbiji ima oko 10.000 radnji (i u svakoj se često može zateći bar jedan Kinez), Atanacković kaže da se inspekcije obično pravdaju nedostatkom kadrova.

„Kod nas inspekcije uglavnom rade po prijavi. Trebalo bi uraditi istraživanje koliko poslodavaca inspektori dnevno uopšte obiđu i utvrditi da li je problem u manjku kadrova ili neefikasnosti“, naglašava on.

Predrag Peruničić, direktor Inspektorata za rad kaže za Ekonom:east da inspektori kontrolišu preduzeća pre podne i posle podne kroz vanredne i redovne kontrole. Tokom prošle godine, prema njegovim rečima, bilo je 37.747 inspekcijskih kontrola. Zatečeno je, kako kaže, 5.228 radnika koji nisu imali ugovor o radu. U prvih šest meseci ove godine tokom 17.359 kontrola utvrđeno je da 2.258 radnika nema ugovor o radu.