Kineska teniserka Li Na plakala je “kao kiša” kad je izgubila meč četvrtog kola Australian Opena.

Trideset joj je godina, najavila je da se povlači posle Olimpijade u Londonu, očekivala je više za kraj karijere posle prošlogodišnjeg finala u Australiji i sa razlogom tuguje. Istovremeno je i australijskom ministru turizma verovatno podrhtavala brada. I njemu sa razlogom, jer kako su u njegovom ministarstvu izračunali, više je Li Na ove godine doprinela njihovom budžetu nego sidnejska Opera House.

Zavoleli su Kinezi ovaj sport uz svoju najveću tenisku zvezdu ikada, pa su pohrlili da je gledaju, kupujući 30 odsto više karata za turnir nego prošle godine. A kad već iz zime dođu u topli Melburn, onda nastave da krstare Australijom i ostavljaju toliko novca da se Ozijima mnogo više isplati da na turniru bodre Kineze nego svoje tenisere, poput Bernarda Tomića.

Ali nisu, od sveg srca su navijali za ovog mladog goldkostera (živi na Zlatnoj obali) hrvatskog porekla. Mediji su veličali prvo njega, a tek nešto malo manje i njegovu devojku manekenku, prestrogog oca i sestru, najbolju australijsku teniserku do 14 godina. I kad ga je Federer eliminisao u osmini finala, Tomik, kako sam insistira da ga zovu, je nastavio da animira javnost.

Policija mu je dva puta u sat vremena pisala kaznu što prebrzo vozi 150.000 dolara vredni BMW, koga sa svojih 19 godina zbog prevelike kubikaže ne bi uopšte smeo da vozi. Kad su krenuli i treći put da ga zaustave, pobegao je kući optužujući kasnije policajce da ga diskriminišu zbog evropskog porekla. Nedostatkom manira i skromnosti koje poseduju prave teniske zvezde silno je razočarao navijače u zemlji pod čijom zastavom igra.

Ta zastava je u televizijskim prenosima stajala uvek pored imena australijskih tenisera, dok igrači iz ostalih zemalja nisu bili „obeleženi“. Oni koji nisu rođeni Australijanci šale se da je to zato što njihovi sunarodnici po prezimenima nikad ne bi prepoznali da se radi o domaćim teniserima – Dokić, Gajdošova, Rodionova, Delakva, Tomić, Matošević...

Nekad se igralo za kikiriki

„True blue Aussie“ Rod Lejver, kralj australijskog tenisa, proslavio je u areni koja nosi njegovo ime pedeset godina od svog prvog trofeja na ovom turniru. Njegov jubilej medijima je bio mnogo zanimljiviji nego 100. rođendan muškog singl takmičenja na Australian Open-u. Lejver je u brojnim intervjuima pričao kako sa 200 osvojenih titula nije bio ni blizu poznat kao današnji teniseri. Delio je i anegdote kako se svojevremeno moralo zaći u ozbiljne godine da bi se dospelo do mesta linijskog sudije pa se dešavalo da se igrač čudi što nije dosuđen očigledan aut, okrene se i vidi da taj „zreli“ sudija spava na svojoj stolici. Nekada se, pričao je Lejver, igralo za kikiriki.

Danas se teniseri više znoje, ali za 2,3 miliona (nikad jačih) australijskih dolara, ne žale trud, živce, žice... Zato se dešavalo da Nalbandijan prska sudiju vodom, Almagro gađa Berdiha lopticom u glavu, Berdih mu vraća nepružanjem ruke na kraju meča, Bagdatis lomi rekete... Scena u kojoj iznervirani Kipranin lomi četiri reketa zaredom ostaće sigurno u teniskim analima, a mogla se odgledati za samo 34 dolara, jer se u Margaret Kort arenu može ući sa najjeftinijom kartom (ground pass-om).

Za one ozbiljne mečeve koje igraju najbolji teniseri ulazi se u Rod Lejver arenu, a to je koštalo najmanje 72 dolara po meču u prvoj nedelji turnira, 265 dolara za žensko i 375 dolara za muško finale. Ali, ko voli tenis nema za čim da žali. U neverovatno akustičnoj areni i „golubovi“ iz zadnjih redova na vrhu dvorane čuju pucanje žice na reketu i zujanje buba koje svaki čas sleću na teren.

Opuštenost na tribinama

Na tribinama nema vimbldonske otmenosti. Bez pardona se pojedini navijači šetaju bez majica ili isflekani sa tradicionalnim fish and chips-om koji u Melburn parku košta 12 dolara. Ako počne kiša navlače kabanice-kese, koje se kao žvake prodaju na kasi u većini prodavnica za dva dolara. Neretko se dešavalo da usred poena nekom zazvoni ajfon, jer drugi telefon kao da ne postoji u Australiji. Bilo je, doduše, i devojaka koje su na tribine htele da unesu duh Engleske, pa su nosile čuvenu haljinu koju je prvo Kejt Midlton kupila u Zari, a kad je u njoj uslikana razgrabili su je poštovaoci lika i dela britanske princeze.

U ogromnim redovima na kapijama tribina, čini se da je svaki drugi posetilac penzioner. Stariji Australijanci mogu sebi da priušte karte za ovaj turnir, iako finalni meč košta otprilike koliko i najniža dvonedeljna penzija. Za one koji mečeve ipak gledaju kod kuće, osiguravajuće kompanije su pripremile “adekvatne” reklame u kojima nasmejana gospođa prijatnim glasom obaveštava starije sunarodnike da za samo nekoliko dolara mesečno mogu imati sahranu kakvu žele, a da ne opterećuju svoje najdraže.

Navijači srpskih tenisera ovog puta u Melburnu nisu došli u konflikt ni sa kim. Dve nedelje pre Australian Open-a Srbi koji su na turnir u Sidneju došli isključivo zbog tenisa, skidali su kačkete sa natpisom Srbija zbog onih koji su dok je igrala Ana Ivanović pevali samo „Sprem’te se sprem’te četnici“ i „Ko to kaže ko to laže Srbija je mala“, bez da jednom obrate pažnju na meč. U Melburnu su svi ponosno nosili kape, zastave, perike, tetovaže sa srpskim nacionalnim obeležjima i skladno skandirali: „Hvala ti Nole!“

Oni koji nemaju novca za najskuplje arene kažu da ne mare, jer sa poljane, Garden skvera, na ekranu bolje vide meč, blizu su pa čuju navijanje i atmosferu iznutra, pričaju na telefon, a niko ih ne gleda popreko. Ako su dovoljno brzi da se na vreme postave, sa pet metara udaljenosti gledaju najbolje tenisere sveta kako treniraju, prepiru se sa svojim trenerima, šale sa sparing partnerima. Ko se u Melburn parku zatekao za Dan Australije, 26. januara, nije morao plaćati dva puta skuplje obroke na kioscima već jesti besplatan roštilj.

“Hvala ti Nole”

Australijanci tvrde da je ovo bio najbolji Australian Open ikada. Iako je leto 2012. najhladnije na “down under” kontinentu u poslednjih 50 godina, u Melburnu je dve nedelje vreme bilo kao poručeno. Kroz kapije Melburn parka ušlo je 33.000 ljudi više nego prethodne godine, ukupno 606.000. Žensko finale igrale su 3. i 4. nosilac, Marija Šarapova i Viktorija Azarenka. Iz lože ih je gledala Đulija Gilard, australijska premijerka.

Došla je verovatno da se opusti nekoliko dana pošto su je telohranitelji spasili od napada boraca za prava Aboridžina. Nije naišla na traženi mir, jer su dve najbučnije teniserke na turniru probijale bubne opne svojim kricima. Pre nego po kvalitetu, ovaj meč će biti zapamćen po “anvuuuurahrahrah” vriscima kasnije će se ispostaviti „kraljice Viktorije“ i „vaaaaaaa“ odgovorima najplaćenije sportistkinje na svetu.

Četiri najbolja tenisera na svetu su, s druge strane, odigrali nezaboravne mečeve za kraj turnira. U finalu, Nadal je imao vetar u leđa sa tribina, ali ne toliki koliki su mediji najavljivali. Novaka su favorizovali kladioničari, ali i njegov protivnik u finalu. Dok ostali teniseri pokušavaju da sakriju svoje slabosti, Rafa je osvrćući se na šest izgubljenih finala od Novaka, na konferenciji za novinare pred novo finale rekao: „Znam ja, znate vi, zna i on da mi je u glavi!“.

Onda se borio 5 sati i 53 minuta, padao, vraćao se, uverio komentatore Džima Kurijera i Lejtona Hjuita da ima više snage za završnicu i na kraju izgubio i sedmi put. Novak je dobio najduži meč na Australian Open-u ikada, najduže finale u istoriji Grend Slem turnira, 2,3 miliona dolara, petu grend slem titulu, potvrdio prvo mesto na ATP listi i osnažio svoju poziciju u mozgu svog trenutno najvećeg rivala.