Otkako je u Srbiji nakon pada režima Slobodana Miloševića počela da se vodi drugačija ekonomska politika, njen osnovni princip bio je princip rasta bez poslova (“jobless growth”). Nivo javne potrošnje je bio visok, a često je visok bio i budžetski deficit. To je imalo uticaja na tražnjom generisan privredni rast koji je u periodu između 2002. i 2007. u proseku iznosio oko 6,5 odsto godišnje.

Kolike su zaista bile razmere javne potrošnje videlo se tek nedavno, kada je Vlada, u skladu sa preporukama MMF-a, prilagodila metodologiju obračunavanja deficita (koji sada isključuje jednokratne prihode od privatizacije).

 Sa takvom politikom Vlada je nameravala da nastavi i posle majskih izbora 2008, dok je još bilo neizvesno da li će finansijska kriza indirektno pogoditi i privredu Srbije. Na kraju trećeg kvartala 2008. ukupni prihodi dosegli su 75 odsto od planiranih, ali su zato ukupni rashodi već bili dosegli 91 odsto ukupno planiranih za 2008.

Razume se, najveći deo rashoda otišao je na zarade u javnom sektoru. Već posle prvih devet meseci potrošeno je 87 odsto onoga što je na zarade u javnom sektoru potrošeno u celoj 2007. godini, a njihov ukupan realan rast je trebalo da do kraja godine iznosi čak neverovatnih 19 odsto.

Dogovor sve menja

Dogovorom sa MMF-om od 13. novembra, sve to moraće da se promeni. U 2009. predviđa se budžetski deficit od 1,5 odsto, dok plate u javnom sektoru, ako se inflacija bude držala na predviđenih osam odsto, realno neće uopšte rasti. Porašće samo penzije, i to za oko sedam odsto.

Dogovor, međutim, ne podrazumeva samo to da će Vlada morati da počne da vodi restriktivniju fiskalnu politiku. Pošto u okruženju ima sve manje novca, u 2009. se očekuje i manji priliv svežih investicija, ali i ograničeno kreditiranje iz inostranstva. Novca će biti sve manje i biće sve skuplji, što znači da će Vlada, da bi ga prikupila, morati da pojača aktivnost u drugim oblastima.

U tom smislu, Vlada Srbije će verovatno imati tri prioriteta: okončanje privatizacije (uključujući privatizaciju javnih preduzeća), strukturne reforme i unapređenje investicione klime. Sva tri procesa su povezana i odnose se na politiku štednje na koju se Vlada obavezala 13. novembra. Okončanje privatizacije smanjilo bi subvencije koje Vlada daje društvenim preduzećima; pokretanje privatizacije javnih preduzeća smanjilo bi rashode države (jer najveći broj tih preduzeća posluje sa gubitkom); strukturne reforme omogućile bi brže prilagođavanje privatnih preduzeća novonastaloj situaciji.

Unapređenje investicione klime omogućilo bi otvaranje novih radnih mesta i realokaciju kapitala. Ovo poslednje trebalo bi da donese više prihode državi. Vlada će, međutim, naići na prepreke za ostvarenje prva dva cija, ali se čini da ima otvoren prostor za ostvarenje trećeg.

Privatizacija

 

 Po nedavnim zakonskim izmenama, privatizacija poslednjeg društvenog preduzeća trebalo bi da otpočne do kraja 2008. U ovom trenutku Agencija za privatizaciju treba da nađe načina da proda još oko 350 firmi. Kako je poznato, Vlada prodaje domaće kompanije direktnom prodajom. To znači da preduzeće nosi onaj ko ima novac. Pošto novca nema, Vlada i Agencija trebalo bi da ubrzaju privatizaciju putem stečaja.

To će, međutim, biti teže od prodaje preduzeća za keš jer se zakon o stečaju sporo primenjuje. Oko 25 odsto stečajnih postupaka okonča se za jednu godinu, a oko 20 odsto u roku od dve godine. Ostatak čeka na okončanje duže od dve godine. Na kraju 2007 godine, 650 preduzeća čekalo je na red za stečaj.

Uz postojećih 350 društvenih preduzeća koja čekaju na privatizaciju, to je veliko fiskalno opterećenje za Vladu koja će njihovo održavanje u životu morati da finansira iz budžeta. Osim toga, postojeća brzina odlaska preduzeća u stečaj moraće još da opadne. Naime, sezona otpuštanja je već počela u zdravim preduzećima. Ako bi sada ljudi počeli da gube radna mesta kroz stečaj, to bi moglo dodatno da destabilizuje političku scenu i ojača radikalne stranke (SRS, DSS) koje na to jedva čekaju.

Zakon o privatizaciji se ne odnosi na javna preduzeća, ali to nije razlog što do njihove privatizacije neće doći. Prema studiji “Analiza poslovanja javnih preduzeća”, koju svake godine izradi republički Fond za razvoj, najveći deo javnih preduzeća posluje sa gubicima, koji se pokrivaju iz budžeta. U ovom trenutku, jedno je sigurno - Vlada Srbije nema strategiju privatizacije javnih preduzeća. Ne postoji plan prodaje nekih preduzeća (Železnica, Telekom, Elektroprivreda), za neke postoji spremnost (Jat), ali nema interesa (što je sasvim očekivano kada nigde nema novca), a kod nekih je još neizvesno kako i za koliko će se prodati (NIS).

Ako do prodaje i bude došlo, onda će biti privatizovan samo deo javnih preduzeća koji će biti manji od 50 odsto. To nije dovoljno da se reši problem upravljanja u tim preduzećima na koja se i dalje gleda kao na politički plen i kojima upravljaju (uglavnom) nekvalifikovani, ali politički podobni ljudi. Drugim rečima, javna preduzeća će i dalje predstavljati opterećenje za budžet u 2009.

Restrukturiranje realnog sektora

Privatizacija svakako doprinosi bržem restrukturiranju realnog sektora i njegovom prilagođavanju novonastalim okolnostima. Iako je najveći deo preduzeća privatizovan, to još nema očekivani uticaj na strukturu autputa i ponašanje preduzeća. Udeo privatnog sektora u ukupnom autputu iznosi između 55 odsto i 60 odsto.

Društvena i državna preduzeća i dalje generišu veliki deo društvenog proizvoda. Osim toga, privatni sektor zapošljava oko 60 odsto od ukupno zaposlenih, dok 40 odsto zapošljavaju javna i društvena preduzeća. Privatni sektor još nije dovoljno velik da bi mogao da prihvati ogroman broj realno nezaposlenih koji postoji u Srbiji (u aprilu 2008. godine on je iznosio 14 odsto).

Pored toga, kako se tek sada vidi, veliki deo preduzeća je pod pritiskom držao višak radnika. Tek kada je kriza počela, novoprivatizovana preduzeća su krenula da se prilagođavaju novim okolnostima. Odgovor na to je odmah došao iz Vlade i sindikata koji su zahtevali da preduzeća ne otpuštaju radnike, “jer je to nepotrebno”.

To pokazuje rešenost Vlade da se meša u privatni biznis. U stvari, od kada je počela da privatizuje preduzeća Vlada je to sve vreme i radila, jer je od kupaca društvenih preduzeća zahtevala da ne otpuštaju radnike ili da ih otpuštaju uz velike otpremnine. Sada kada su privatna preduzeća konačno našla izgovor da se reše viška radne snage, ponovo dolaze pretnje. One verovatno neće moći u potpunosti da se realizuju, ali će, bez ozbira na to, imati neki uticaj na ponašanje preduzeća i njihovo ustezanje od otpuštanja.

Investiciona klima

 

 Jedan od pokazatelja slabog poboljšanja investicione klime jeste lakoća otvaranja novih radnih mesta i lakoća poslovanja. Prema istraživanju “Doing Business 2009”, koju svake godine objavljuje Svetska banka, pozicija Srbije se u 2008. kumulativno pogoršala u odnosu na 2007. za tri poena.

Nedavno je i u Srbiji obavljeno slično istraživanje. Projekat “Iz lavirinta” koji je organizovao NALED, identifikovao je u studiji „Siva knjiga“ ključna uska grla za lakše poslovanje u oblasti osnivanja preduzeća, zapošljavanja i radnih odnosa, platnog prometa i trgovine, spoljnotrgovinskog poslovanja, poreske administracije, oporezivanja, kaznene politike za poreske prekršaje itd.

Administrativne prepreke imaju posledice na stopu osnivanja novih preduzeća. Broj novih preduzeća neprekidno raste, ali očigledno nedovoljno brzo da bi, po udelu u BDP, značajnije nadmašio broj državnih i društvenih preduzeća. Država je od 2001. malo preduzela da bi uklonila administrativne prepreke za biznis, iako se na taj problem neprekidno ukazuje još od 2001. (G17 institut je objavio tri takve studije pod nazivom “Koliko košta biznis u Srbiji”, 2001, 2003. i 2006.)

Podaci Svetske banke i NALED-a za 2008. godinu pokazuju da administrativne barijere još predstavljaju usko grlo. Studija pod nazivom “Siva knjiga” ne samo da identifikuje probleme, već identifikuje i rešenja, kao i zakone i propise koje je neophodno izmeniti. Vlada, dakle, ima sve nacrtano. Sada je pravi trenutak da se krene agilnije u razbijanje uskih grla. Ako je već problem da se “uništi” stara privredna struktura, neophodno je da se otvori prostor za stvaranje nove.

Lakoća osnivanja novih preduzeća mogla bi da otvori mogućnost za efikasniju realokaciju kapitala. To bi moglo da stvori nova radna mesta, što bi državi donelo više prihode i ublažilo problem nezaposlenosti, a privredu spremilo za period kada finansijska kriza prođe i krediti postanu pristupačniji. Čini se da bi se u oblasti uklanjanja administrativnih barijera biznisu u ovom trenutku Vlada suočila sa najmanje otpora.