Glavni problem savremenih zdravstvenih sistema nije više kako izlečiti određenu bolest, već kako to lečenje platiti. Srpski ministar zdravlja Tomica Milosavljević bio je izričit kada je rekao da farmacije nema izvan zdravstva, te da se oba sistema kuvaju “u istom loncu” i da nema mesta nerealnim očekivanjima.

“Zasad se krčkaju na prihvatljivoj temperaturi, ponekad poklopac poskoči, ali, ako se ne pazi, mogao bi da se pokvari”, rekao je Milosavljević upozoravajući na opasnost da troškovi finansiranja zdravstva pređu granice ekonomskih mogućnosti.

Kako da farmacija i zdravstvo zajedno prežive rast troškova lečenja bila je jedna od tema o kojima su raspravljali učesnici Foruma Ekonomist media grupe o farmaciji i zdravstvu.

Omča ili mač

Srbija je danas na poslednjem mestu u Evropi po izdvajanjima za fond zdravstva, sa oko 300 evra po stanovniku. Novac koji se u njemu nalazi je onaj koji osiguranici uplaćuju od doprinosa i koje država uplati za građane koji nemaju sopstvenih prihoda. Da bi se kasa bolje popunila, postoje samo dva načina: ekonomski rast, koji podiže osnovicu za doprinose i povećanje broja zaposlenih koji će ih uplaćivati. U međuvremenu, radnici koji će sutra raditi u Fijatu ili na izgradnji autoputeva i puniti budžet Fonda, treba da ostanu zdravi. To, međutim, košta, i to sve više, a deo krivice, prema mišljenju resornog ministra, snosi i farmaceutska industrija.

“Do 2025. godine, farmaceuti će nam stegnuti omču oko vrata, a ta omča se zove eksponencijalni rast troškova farmaceutskih proizvoda”, poručio je Milosavljević. Jedini izlaz da srpsko zdravstvo izbegne Damoklov mač rasta troškova, koji se nadvija nad čitavom Evropom, jeste jačanje preventive, koja može da smanji broj onih koji obolevaju i leče se skupim biološkim terapijama.

Cene i efekti

Ekonomisti često trpe kritike kada upozoravaju da nema novca za svaki lek ili terapiju koji bi se mogli pronaći na tržištu, kao i kad kažu da nije svejedno koji će se od njih izabrati, jer nije neograničen ni novac koji se plaća za lečenje. Oni preporučuju da je, ako novca nema dovoljno, najbolje trošiti ga na one usluge koje će dati najbolji efekat. Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje ukazuje da u sistemu zasnovanom na solidarnosti, koji raspolaže sa ograničenim sredstvima, pacijent ne može imati svaku dostupnu terapiju ili lek, a da to ne ugrozi drugog pacijenta.

“Ako pacijentu prepišemo lek koji možda ima mali ili nikakav benefit za njega, ali ima značajnu razliku u ceni, doći ćemo u situaciju da, na primer, 400.000 dinara potrošimo na plaćanje analnog insulina, a da je taj novac mogao da bude efikasnije iskorišćen”, upozorava Vukajlovićeva.
Čak i zemlje koje raspolažu desetosturko većim budžetima od Srbije shvatile su da je racionalizacija potrošnje na nove tehnologije neminovna, poručuje ona, pozivajući na prihvatanje realnosti i u zahtevima za uvođenje novih cena lekova ili novih medikamenata na pozitivnu listu.

Osim balansiranja potrošnje, Srbija ima još dosta toga da uradi da bi sredila svoj sistem iznutra, kako bi bio bolji za domaće korisnike, ali i bliži kriterijumima koje zahteva Evropska unija. Životni ciklus leka je koncept koji većina zemalja danas pokušava da razvije, a koji bi trebalo da omogući da se sazna više o samom leku i da bi se bolje kontrolisala njegova bezbednost, kvalitet i procenio odnos koristi i rizika njegove upotrebe. Ovakvo praćenje zahteva i obaveznu elektronsku komunikaciju između industrije i regulatornih organa i formiranje baze podataka za svaki jedinstveni lek, koja će se, kada lek jednom bude pušten u promet, stalno dopunjavati.

“Srbija će, kao i druge evropske zemlje, napustiti koncept petogodišnjeg obnavljanja dozvola i zameniti ga obaveznom elektronskom bazom podataka, koja će se koristiti i za istraživanja o svakom leku, kao i za praćenje njegovog ponašanja na tržištu”, objasnila je Ljiljana Stojanović, rukovodilac Grupe za međunarodnu saradnju iz Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije.

Domaći farmaceuti od Agencije očekuju da posveti veću pažnju rastućem tržištu OTC proizvoda, i eventualno proširi spisak medikamenata koji se mogu kupiti bez recepta. Za ove proizvode kaže se da se kupuju preko računa i otuda i naziv OTC (over the counter). U prošloj godini, tržište OTC proizvoda je zabeležilo promet od 87 miliona evra, a do kraja ove godine očekuje sa da će dostići vrednost od 98 miliona evra.

Dragomir Marisavljević, predsednik Grupacije proizvođača lekova u Privrednoj komori Srbije i potpredsednik Hemofarma izneo je procenu da će do 2012. udeo OTC proizvoda u svim lekovima porasti sa 12,7 odsto koliko sad iznosi na 15 procenata. “Vlade svesno i odgovorno uvode mere ograničavanje troškova, a kao jedna od tih mera jeste proširivanje liste preparata koji imaju OTC status i aktivno podsticanje samolečenja kao način da se smanje ovi troškovi”, kaže Marisavljević, koji je na čelu Grupacije proizvođača lekova u Privrednoj komori Srbije.

On ističe da bi za ovu vrstu preparata, apoteke trebalo da ostanu glavni distributivni kanal, iako napominje u drugim zemljama postoje različita iskustva, uključujući i prodaju u supermarketima. Kako samostalno lečenje ne bi proživelo kontraefekat, kako je između ostalog konstatovano na Forumu, potrebno je da se više pažnje posveti edukaciji potrošača za prepoznavanje i upotrebu proizvoda, kao i boljoj inspekcijskoj kontroli, kako bi se smanjio broj falsifikovanih i krivotvorenih lekova u upotrebi.