Razlozi za pad su dvostruki – spoljašnji i unutrašnji. Spoljašnji razlozi su ekonomska kriza u svetu i oni imaju manji uticaj na domaće prilike. Veći uticaj imaju unutrašnje ekonomske neravnoteže, koje više ne mogu da se finansiraju.

Prosto rečeno, radi se o veštački visokom standardu koji više ne može da se održava na ovom nivou. Pogledajmo ove razloge redom.

Spoljašnja kriza ima dva glavna kanala uticaja na srpsku privredu – skuplji krediti i teži izvoz. Skuplji krediti znače manje ulaganja, manje novih radnih mesta i to sve smanjuje nacionalni proizvod. Naravno, više će biti pogođen onaj deo domaće privrede koji je kreditno zavisan, nego deo koji ulaganja bazira na sopstvenim sredstvima.

Drugi spoljašnji uticaj će se ogledati u otežanom izvozu. Izvoz Srbije u SAD je vrlo mali, ali je i EU kao glavno izvozno tržište u recesiji. A to neminovno smanjuje tražnju, što opet iziskuje manju proizvodnju i dohodak.

Ali ma koliko spoljašnja kriza priteže i ma koliko su neki u Srbiji skloni da joj pripišu i ceh za sve domaće greške, uvoz krize spolja nije glavni problem za Srbiju u 2009. Za zemlju su opasnije makroekonomske neravnoteže koje su se u međuvremenu nagomilale. Te neravnoteže su nastale jer smo proteklih godina živeli iznad realnih mogućnosti i sada ceh stiže na naplatu.

Glavne neravnoteže su u domenu visokih deficita trgovine i tekućeg računa i precenjenog kursa. Te neravnoteže su ranijih godina pokrivane stranim ulaganjima i kreditima. Ali, ulaganja su odavno u padu, a krediti su sve skuplji.

Naravno, mogli bi se prodati EPS ili Telekom, i produžiti iluzija. Ali, to bi bila loša kupovina vremena, jer bi se za desetak meseci pojavio isti problem. Mogla bi se izvesti i duboka reforma, koja bi znatno poboljšala poslovno okruženje i privukla dodatna ulaganja, ali o tome se ne razmišlja.

Ako ne bude dodatnog priliva kapitala, onda će morati početi prilagođavanja, a to bi se najpre moglo materijalizovati na padu kursa dinara. Projektovani nacionalni dohodak u 2009. je 3.060 milijardi dinara, a koliko je to evra, zavisi od toga da li je evro 85, 120 ili neki treći iznos dinara.

Pad kursa dinara je već bio počeo pre dva meseca, ali je Narodna banka Srbije kupila neko vreme intervencijama na tržištu i povećanjem dinarske rezerve komercijalnih banaka sa 20 odsto na 40 odsto. Kupovina se meri mesecima ili nedeljama, i skupa je. Intervencije tope devizne rezerve i donose gubitak, a dinarske rezerve povećavaju rizik banaka, koje to svaljuju na skuplje kredite.

Pad nacionalnog dohotka bi doneo manje ulaganja, veću nezaposlenost i niže nadnice, a to znači niži životni standard. I neminovno bi doneo višu inflaciju i socio-ekonomska komešanja. On bi mnogim pojedincima i firmama otežao servisiranje kredita, što bi moglo da podrije stabilnost bankarskog sektora.

Pad dohotka je ceh za iluziju veštačkog standarda. Tvorci domaće politike su zaboravili da dohoci na realnim osnovama mogu da rastu samo usled rasta produktivnosti. Takođe su zaboravili da visoka državna potrošnja ugrožava kako monetarnu stabilnost tako i ekonomski rast. Možda ćemo, pošto 2009. platimo ceh grešaka, idući put kod izbora ekonomske politike biti srećnije ruke.