Svi ste čuli onaj davnašnji opis prosečnog Srbina u tri reči – u se, na se i poda se. Nastavimo li u ovom (ciničnom) tonu, možemo reći da taj prosečni Srbin za sve životne muke optužuje vlast (upotrebljavajući zamenicu “oni”), najčešće glasa za one koji su na vlasti (upotrebljavajući floskulu: u koga je vlast, u toga je i batina) ali i traži od nje (vlasti) da mu reši i najbizarnije probleme.

 

Ako nam ne verujete, proverite kod šefa kabineta ili direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije koliko se pisama koje svakodnevno dobijaju odnosi na probleme oko međa, korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, nemarnosti i neljubaznosti opštinskih službenika, a ne bi se začudili da ima i onih koji se žale kako ih svekrva maltretira ili ih je tašta gađala pepeljarom.

Kad Boris Tadić na glavnom odboru Demokratske stranke izjavi: “Moja jasna poruka je da ćemo svakoga trenutka i premijer Mirko Cvetković i ja analizirati rad ministarstava i čelnih ljudi opština u Srbiji. Predlagaćemo mere i smene kada god to bude neophodno“, onaj prosečni Srbin, a i neki pride, u znak odobravanja će mu aplaudirati. Njih zanima samo jedno, da imaju efikasnu i odgovornu administraciju na svim nivoima vlasti. Ovu tezu potvrđuje još jedna Tadićeva izjava sa pomenutog Glavnog odbora DS-a: „Sa građanima zajedno moramo proći ova iskušenja.

Znam da su ljudi Srbije spremni da izdrže svaku nevolju ako znaju šta je istina i ako znaju da oni koje su izabrali mogu da preuzmu odgovornost, da trpe i da ne beže od posla.“

Šta kaže Ustav

Elem, iako su svi jednaki (imaju ista prava i obaveze), nisu svi Srbi prosečni. Tako će se naći i oni koji će zapitati: a šta kaže Ustav? Njih ne interesuje da li je Boris Tadić dao ovu izjavu kao predsednik Srbije, predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Vaterpolo saveza, sin akademika Ljubivoja Tadića, i da dalje ne nabrajamo. Sve ove apozicije određuju i drugo su ime za Borisa Tadića, ali je njegovo prvo ime - predsednik Republike Srbije.

 

Član 112. Ustava Srbije, u kome su navedene nadležnosti predsednika Republike, nigde ne kaže da on može da smenjuje ministre. „Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike“, piše u članu 23. Zakona o predsedniku Republike.

Može li onda Boris Tadić da smenjuje ministre i ocenjuje njihov rad?

„U Srbiji postoji tzv. bicefalni, dvostruki sistem izvršne vlasti - vlada kao glavni izvršni organ i predsednik kao neposredno birani organ sa relativno skromnim funkcijama, među kojima se ne nalazi mogućnost da može inicirati smenu vlade ili ministara“, kaže za Ekonomist magazin Slobodan Vučetić, bivši predsednik Ustavnog suda Srbije.

On, međutim, kaže da Tadić kao predsednik koji je neposredno biran može u tom svojstvu izricati određene političke sudove o stanju u državi i društvu, pa i o radu vlade i pojedinih ministara u slučaju da misli da oni ne ispunjavaju neke utvrđene društvene ciljeve. „On to može činiti politički, ali ne može na osnovu toga izazvati ničiju smenu“, decidiran je Vučetić dodajući da se u ovom slučaju radi o „veoma tankoj liniji koja može da ocenjuje sa stanovišta ustavnosti samo kad se pojavi neki konkretan slučaj“.

Sociolog Jovo Bakić kaže za Ekonomist magazin da Tadić ima jak legitimitet u biračkom telu i na osnovu njega može da iznosi svoj sud. „Pošto su ga građani birali i pošto je dalje najpopularniji političar taj sud drugi moraju uzimati u obzir. To ne znači da on može naređivati, ’e ovaj ministar može da ide napolje iz vlade’, to nije njegov posao“, precizira Bakić.

Tri kriterijuma ocenjivanja

Mediji su, pozivajući se na „izvore bliske Borisu Tadiću“, došli do tri osnovna kriterijuma prema kojima će procenjivati rad i učinak ministara. Ako im je verovati, na svaka tri meseca ispit za ministre baziraće se na kriterijumu struke, ocene javnosti i političkom kriterijumu. „Predsednik DS namerava da proverava ministre iz njegove stranke. S druge strane, premijer Mirko Cvetković je kao šef vlade vlastan da kontroliše rad svakog ministra“, tvrde poverljivi izvori „Blica“. Dakle, Tadić će ocenjivati ministre kao predsednik DS-a iako Ustav u članu 115. (koji se odnosi na nespojivost funkcija) kaže da „predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“.

Slobodan Vučetić smatra da ovakva podela ocenjivanja sa stanovišta Ustava nije prihvatljiva. „Tadić može u okviru stranačkih organa ocenjivati rad članova DS-a na javnim funkcijama posebno u pogledu ispunjavanja predizbornih obećanja, ali ne može sebi uzeti za pravo da bude razredni starešina u vladi. Samo predsednik vlade može, u slučaju da nije zadovoljan radom nekog ministra, predložiti njegovo razrešenje Skupštini“, konstatuje Vučetić.

Velika mana političkog sistema u Srbiji je, prema Jovu Bakiću, što u proteklih 18 godina predsednik države redovno zadržava i funkciju predsednika stranke, kako se u stranci ni po koju cenu ne bi našao drugi jači čovek koji bi mogao da ga ugrozi. „Jedna od ključnih stvari za zdravlje političkog sistema Srbije jeste da se te dve funkcije razdvoje. Postao si predsednik države, daješ ostavku na mesto predsednika stranke. Onda ćeš dobro razmišljati da li ćeš da kažeš ’e ja ću sada da smenjujem ministre’, jer dobro ćeš znati da je to neustavno“, jasan je Bakić.

Poruke i priključenija

Pitanje koje se nameće jeste koji su razlozi (osim svetske ekonomske i finansijske krize koju, da izvinete, svi koriste i kao izgovor) naterali Borisa Tadića na ovakvu izjavu. Uz konstataciju da su partije u Srbiji „stranke lovaca na položaj“, socilog Bakić kaže da je prvi Tadićev razlog da lovce na položaj u okviru DS-a disciplinuje da rade u korist države, a ne u sopstvenu korist.

 

„Drugi razlog je njegova želja da građanima Srbije pokaže da je aktivan političar koji pokušava da drži konce u rukama. Građani Srbije vole jakog političkog vođu, a budući da Tadić to zna on pokušava da im se predstavi kao jači politički vođa neko što uistinu jeste, jer očigledno ima velike probleme da u okviru stranke disciplinuje članstvo, stranačke funkcionere koji sede u upravnim odborima javnih preduzeća i u vladi“, precizira Bakić, dodajući da mu zbog toga treba potpora javnosti.

„Ovi razlozi Tadića donekle opravdavaju jer će građanin sutra da pita: ’ti si predsednik države, ja sam glasao za tebe, šta si ti uradio da negativne pojave u politici sprečiš?’ I sad, prosečnog građanina nije previše briga šta piše u Ustavu. Ta sklonost političara da zaobilaze Ustav i da idu niz dlaku prosečnog mišljenja u građanstvu jeste zapravo demagogija, a ona je opet sastavni deo demokratskog sistema. U demokratiji je to potrebno zato što uvek postoji jedan deo građanstva koji nije dovoljno obrazovan i njega privlačite demagogijom“, konstatuje Bakić.

Najzad, kako reagovati i ima li opravdanja za ovakvu predsednikovu najavu?

Slobodan Vučetić kaže da Tadić nije dao signal da želi da preuzme u svoje ruke ingerencije nekih drugih organa već je, u situaciji kad se u društvu javljaju određene afere, želeo da javnosti stavi do znanja da će se i on lično, kao predsednik republike i DS-a založiti za redovno praćenje i periodično ocenjivanje rada, pre svega predstavnika DS-a u vlasti.

„Načelno mi se ne sviđa, načelno ne mogu to odobriti, ali potpuno razumem njegove razloge. To je kao kad Maradona da gol rukom pa kaže da je to bila božja ruka. Dakle, jasno je da to čestit čovek ne može odobriti, ali može razumeti“, zaključuje Jovo Bakić.