Prvo, iako novac poreskih obveznika ne bi ni smeo da se troši za ovakve namene, teško je oteti se utisku da Vlada nije mogla da izabere gori trenutak za svoju odluku, za koju malo ko, osim ministara, ima razumevanja. Uostalom, Vlada je rešila da proćerda oko 70 miliona dinara baš u trenutku kada je svima, pa i ministrima, postalo jasno da se ove godine u budžet neće sliti onoliko novca koliko je planirano. To je, na neki način, bio i odgovor vlasti na apele ekonomista da se pod hitno usvoji rebalans budžeta i skrešu svi neproduktivni troškovi.

Ako ništa drugo, taj novac bio je dovoljan za godišnje neto plate skoro 200 najbolje plaćenih državnih činovnika, ne računajući ministre, njihove pomoćnike i državne sekretare. To, opet, govori i o tome da je državi Srbiji, na izvestan način, važniji Miladin Kovačević nego ljudi koji bi trebalo da pišu nove, reformske zakone.

Javnost je s pravom ogorčena i zbog toga što je sporna odluka proglašena državnom tajnom. To je, međutim, delom i posledica činjenice da su verovatno i neki ministri bar osetili gorak ukus u ustima kada se glasalo o toj odluci. Mnogi od njih, naime, znaju da se sa milion dolara može isplatiti naknada za materijalno obezbeđenje oko 20.000 siromašnih porodica u Srbiji.

Vrhunac ludila je, međutim, nastao kada je javnost saznala za odluku Vlade. Umesto da ispituju urednike i novinare „Borbe“, koji su preneli skandaloznu vest, bilo bi neuporedivo uputnije da je policija saslušala članove Vlade i ostale činovnike koji su prisustvovali sednici. Ako niko ne prizna da je odao tajnu, zašto lepo ne bi svi redom, počev od premijera Mirka Cvetkovića, do ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina, pa i zapisničara sa sednice Vlade, na detektor laži.

Pa, bar bi ministar policije morao da zna da umesto privođenja novinara na informativni razgovor postoji mnogo jednostavniji način da se sazna istina. Neko iz same Vlade je medijima i doturio informaciju, a nijedan medij koji drži do sebe ne bi to prećutao. Pa, makar takva odluka nosila i sto oznaka „državna tajna“.

Iako pojedini članovi Vlade tvrde da je obelodanjivanjem sporne odluke naneta šteta državi, mnogo je više onih koji misle da bi šteta bila daleko veća da afera nije izbila na videlo i da je sve odrađeno „ispod žita“.

Posle svega, nameće se pitanje zašto je državi naneta šteta zbog toga što je jedna njena, nazovitajna otkrivena? Da li će iko možda odgovarati za to što je nenamenski hteo da koristi sredstva državnog budžeta? Jer u važećem Zakonu o budžetu nigde se ne pominje da bi od ukupnih prihoda milion dolara trebalo da se isplati da se zataška to što je jedan srpski državljanin, Miladin Kovačević, tokom boravka u SAD, pretukao američkog studenta, a potom, iako je obećao da neće napuštati SAD do okončanja suđenja, pobegao uz pomoć zaposlenih u srpskom konzulatu.

Ako već hoće da sve bude legalno, Vladi Srbije ne preostaje ništa drugo nego da prilikom rebalansa budžeta, koji se očekuje već tokom marta ili aprila, u državne rashode uključi i novu stavku od milion dolara. Zna se za koga. Za Miladina Kovačevića, koji uzgred, umesto da bar pokaže da se kaje, defiluje sa pojedinim opozicionim poslanicima kroz Skupštinu Srbije i javno se zahvaljuje svima koji ga podržavaju. Šteta što Kovačević nije precizno naveo ko ga to i zbog čega podržava. Možda bi onda većini u ovoj zemlji neke stvari bile jasnije. Pa i zašto svaki od građana Srbije mora zbog njega da plati po 10 dinara.

Ako u svemu ovome ima i nečeg dobrog onda je to najava potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića da zbog pisanja medija o slučaju Miladina Kovačevića „postoji mogućnost da američka strana odustane od dogovora“. Istovremeno, Dačić je slučaj Kovačević na izvestan način poistovetio i sa paljenjem američke ambasade u Beogradu, navodeći da će Srbija i to sigurno morati da plati.

„Što niko ne postavi pitanje ko je odgovoran što je zapaljena ambasada i što država mora to da plati“, upitao je Dačić. Javnost, međutim, od njega i ostalih ministara ne očekuje da postavljaju pitanja, već da na njih daju smislene odgovore. Da je tako, Srbija sigurno ne bi, kao što je primetio poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, imala više državnih tajni od NATO-a.

Doduše, nije državna, ali je za javnost tajna i kolika je imovina dve trećine funkcionera u Srbiji. Od oko 13.000 nosilaca javnih funkcija samo ih je 4.913 dostavilo izveštaje o imovini i prihodima Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa, iako je rok za to istekao 31. januara.

 

I plate top menadžmenta u javnim preduzećima u Srbiji su, takođe, tajna. Samo povremeno, kada koalicioni partneri žele da pošalju jedni drugima neku poruku, u javnost se plasiraju podaci o primanjima čelnika nekog javnog preduzeća. Nije sporno da u javnim raspravama na tu temu ima i mnogo demagogije, jer nije logično da neko na čelu kompanije, koja zapošljava više hiljada ljudi i ostvaruje profit od nekoliko desetina miliona evra, mesečno zarađuje 500 evra. No, problem je ako neko prima platu od nekoliko hiljada evra, a istovremeno kompanija na čijem je čelu beleži ogromne gubitke. E, onda tu nešto nije u redu.

U brojnim tajnama možda leži i razlog zašto su mnogi visoki državni funkcioneri bili toliko fascinirani službama bezbednosti.

U Srbiji se još uvek krije sve i svašta. Mnogo bezazlenih podataka kriju se kao zmija noge. U društvu je najviše cenjen onaj ko zna najviše pikanterija, koje nisu dostupne najširim narodnim masama. U poslednje vreme vlast kao da želi od građana da sakrije i istinu o razmerama nadolazeće krize. Jer, da sama nije svesna mogućih posledica ne bi grozničavo pripremala rebalans budžeta i tražila pregovore sa MMF-om o novom aranžmanu, koji bi Srbiji omogućio da u slučaju pogoršanja makroekonomske situacije povuče pet puta više novca nego što je dogovorila sa Fondom pre samo nekoliko meseci.